Бурек с трешњама

Још од раних студентских дана кроз наше друштво се провлачи чувена прича о буреку с трешњама. Дуго топло лето се развлачило као кишна глиста на плочнику, разбацујући нас наизменично по празним становима, мало код Богија, мало код мене, па код Денића и Жилета наравно. Гајба увек пуна веселог друштва, смеха и разоноде, само нам баци неку коску и ето нама весеља. Онда све у круг чекајући море.

Скидали смо неке тапете код Денића цео дан, а ове као да су биле залепљене двокомпонентним индустријским лепком за авионе, не мош их скинути ни бренером. Лудило смешано од врућине, дима, смеха и суманутих бравура свакакве врсте, какве падају на памет само доконим гилиптерима на летњем распусту.

Гуза и Дона штипале Мићкулу за дупе, а овај скакао док је висио на мердевинама, после Биљана правила за ручак поховане шницле, а Дена повадио последње остатке туршије, те нахранили стоку. Убијени од посла и врућине на крају смо предвече попадали по свему на шта је дупе могло да се спусти. Мисли се на намештај. И то је трајало и трајало (отприлике као ова моја прича), све до самог свитања. Дена имао неког ортака што држи видео клуб, па од њега узме хиљаду и један филм (све легалне копије, нормално) и удри целу ноћ по холивудским новитетима. На крају нисмо имали снаге чак више ни да се смејемо, само понекад да увучемо плитки дим и пустимо га да се растапа у свежини јутра.

Ничим изазван, изнебуха скочи вечито наелектрисани Денић, човек који зна све људе овога света:

- Еј, купи прње, водим вас на бурек с трешњама!

- Ма да, брате, јел имају тамо и пандине уши у сосу од рибизле, звучи као божански деликатес – алудирали смо на његово повремено баронисање илити „осећај за креативно и субјективно препричавање догађаја“.

- Најбољи бурек с трешњама, кеве ми рођене, има да...

- Па, фала богу да је најбољи пошто га нико други и не прави, сигурно би га мртва уста јела – и ту се проспе салва заразног и хистеричног смеха на Денин рачун, не допуштајући му да се оправда.

- Не серите да никад нисте пробали бурек с трешњама, не могу да верујем...

- Види рођо, помени још једном тај бурек с трешњама и бацамо те са терасе, па ти до доле рачунај пошто је тепсија, ајде више јебо те бурек, видиш да нам свима крче црева!

Глад је ипак допустила нашој машти да у треперавој измаглици замислимо вруће троуглове сласти како лебде међу нашим замишљеним главама и на крају ипак скочисмо да протегнемо ноге. Паметнији план за то јутро ионако нисмо имали. Кренули смо из блокова, избили на Тошин бунар и наставили да табанамо предвођени незаустављивим визионаром који је решио да нам прошири видике. Дабоме да смо га узимали на зуб свако мало, измишљајући све варијанте бурека које Турцима до дана данашњег нису пале на памет. У неком моменту обресмо се пред уџерицом сумњивог изгледа и више него скромног габарита.

- Е, ту смо коначно, ово је место где ћете се сви сагнути и целивати моју поштовану...

- Зајеби причу Дено, улази унутра и наручуј тај бурек за све.

Наша мала чета се утрпала некако унутра и истог часа претворила у једно велико уво, слушајући шта главни пекар има да каже. Моменат истине: да ли нас је овај клипан ложио све време или легенда заиста живи на овом заборављеном кутку планете. Да је неко креснуо шибицу, изгорели бисмо сви као масна крпа.

- Овако омладинци, нема много да се бира тренутно, биће више у шес' сати, а сад има само бурек са месом и са трешњама. Шта ћете?

На другом крају пулта, насупрот згранутих лица нас неверника, кезио се Денић смехом хијене и климајући главом у част велике победе. Није осећао потребу чак ни да каже било шта, тријумф је био очигледан.

- Је ли, мајсторе, имате ли стварно тај бурек с трешњама или нас мало... оно, као зезате?

- Јел, дете, ел имаш ти неко паметније питање ил да вас све најурим напоље? Ја сам бре на ногама од три сата, немо ме јебете сабајле, имам ја моју снајку. Шта ћемо?

- Како бре шта ћемо, дај те трешње у што већем волумену – и даље скептично гвиримо преко витрине да проценимо јел нас то неко снима за скривену камеру.

Исече мајстор две тепсије спорног бурека (за овде) и ми навалисмо као смрт на бабу. Мало је рећи да смо се удавили од сласти. Од тада је Денић добио почасно место дежурног дистрибутера полупроверених информација прве категорије и тако ушао у легенду, а ја почео да маштам о томе како ћу једног дана да направим и сам поједем целу тепсију поменутог бурека.

- - - -

Потрајало је више од тридесет година, али богами га сложих. Никаква филозофија, купиш кило-два чврстих трешања, повадиш кошпе, бациш у то шаку сувог грожђа и мотај. Коре се мало подмазују мешавином уља и киселе воде, ређа се воће, па коре (и тако трипут) и на крају лагано умота у ролну. Мени је згодно да направим три такве цепанице и онда их положим у науљен дубоки плех. Одозго се премажу размућеним јајетом из слободног узгоја (Кока Слободанка), поспу шаком сусама и онда право у рерну. Ћао, здраво.

И ово сам правио деци током јуна, тад је сезона. Спаковао сам у замрзивач и три парчета за Нићифора, тек да проба, онако уз кафицу. Пита је била одлична, не могу да кажем. Има свежину и слаткоћу и сочност, једна од најлепших пита које сам правио... али брате, није то онај бурек с трешњама који сам сањао свих година.

Та мала пекара (не сећам јој се ни имена, само асортимана) не постоји одавно, тужно бацим поглед пролазећи тим делом улице понекад. Шта знам, ваљда очекујем да се једног дана опет појави на истом месту као у сновима лудог шеширџије и улица замирише на домаће коре и прах шећер.