Храстопис

Последња у низу мојих омиљених музичких посластица које сам желео да пробам на концерту, па да затворим сезону, остала је недодирљива Depeche Mode. Није да се нисам потрудио - пре неколико година, у склопу турнеје Sound of the Universe, заказали су свој први наступ у Београду. Треба ли поменути манијакалну брзину којом сам набавио (и платио) карте преко интернета, иако се овакав начин куповине код нас у Србији сматра непоузданим? Све је то лепо, брале, али где је моја карта? Ма добио сам после и улазницу у облику платне картице, био срећан ко дупе на ноши и стрпљиво иза ћошка чекао датум. Сад, дал се ова стока од Гана предозирала или је стварно фасовао неки стомачни вирус (негде у Истамбулу, па ти види), тек откажу пет концерата у низу. Београд је, наравно, био на том црном списку, а ми обожаваоци њиховог дела остадосмо посранијех гаћа. Мислим, није фер, могли су да отпевају неколико песама у болници, на увце неколицини највернијих фанова (спадам у ту категорију), али није се има...

Човек би помислио да су се скупили неки риболовци и отишли ван града на пецање. Ово је испало мало друкчије. Мој пријатељ Жељко је пасионирани пецарош и кад год му слободно време дозволи, прикупи штапове и мамце, некада и друштво, па правац Војводина равна. Знајући да и ја волим риболов, мада доста умереније, годинама се већ договарамо да заједно забацимо штапове. Некако пред крај лета јави ми се Жеки и касније у разговору коначно закуцамо термин за нашу авантуру, недеља 2. септембар. Али неће бити пецања, само обилазак знаменитих риболовачких терена, доста шетње, фото-сафари и на крају ручак у чарди. Мене су још као сасвим малог дечака врбовали за пецање мој деда Миливоје и ујак Жарко, током летњих распуста које сам проводио код нане у Крагујевцу. Узбуђење које смо мој буразер Мирко и ја осећали док нас ујак буди у три ујутру да кренемо на воз, увек се мешало са поспаношћу и неверицом. Претходни дан смо увек проводили у припремању мамаца, везивању удице, штеловању олова и пловка и...

Ако сам и помислио током летовања у Тунису да лепше од тога не може да буде, трајало је до августа, када се традиционално селим на месец дана у породичну кућу Анђелића у Херцеговини. Друштво су ми правили Светозар и Нина, први пут без клинки у последњих 20 година. Не могу да кажем, изостанак је био оправдан, с обзиром да је дошло време да девојке радије бирају своје вршњаке за прва самостална летовања. Моја жена воли да дође у Врбно на десетак дана и одмори мозак, тако да смо је после овог времена испратили, а остатак времена ћале и ја провели као самци. Не постоји ништа на овом свету што може да ми падне тешко у завичају, чије сам воде и мириса жељан целе године. Подједнако суров и благ, оштар и прелеп, чемеран и питак, јер како то лепо срочи песник: „Чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“. Природа је то смислила, а Његош само бацио на папир. Не знам да ли ми је лепша свежина јутра окићена праменовима измаглице што се повлаче у долине, треперава врелина летњег меди...

Толико година чекам да удахнем мирис Оријента, маштам о егзотичним призорима, упијам живописне призоре из књига, часописа и разгледница, да сам на крају помислио како је то девојка коју ипак нећу имати. А онда ми један случајно покупљени каталог на Сајму туризма обогати живот и пружи прилику да завирим у сан. Никада нисам желео да путујем по Европи или Америци, за разлику од других људи који су ме упорно уверавали како је ходање улицама Њујорка, Лондона, Париза и Рима обавезно штиво сваког туристе и осећај раван нирвани. Само што ја нисам баш обични туриста. Не занима ме бесконачан низ гиздавих стерилних излога, јер нисам купац. Нисам импресиониран високим стакленим зградуринама у пословном делу града, јер знам да ценим праву вредност једне куће. Не падам ничице пред стакленим перлама које богаташи и сецикесе бацају да засене својим простаклуком, јер сам растао у честитој породици која зна да цени праве вредности. Добар парфем, бурбон или кравату могу да купим на сваком ћошку у сре...