У почетку ми је само изгледало као да сам коначно свој метаболизам довео у ред. Осећао сам се одлично, сваког дана ми се све више враћала животна снага и покретљивост, поново сам могао да везујем пертле, а да ме не гуши сопствени стомак. Тело ми је полако губило оне ружне ваљкасте прелазе изнад кукова, а бутине су коначно престале да се непријатно трљају једна о другу док ходам. Па најзад и та трбушина: гледајући са стране изгледао сам као нека трудница, без наговештаја да је ту некада био фини струк са благо затегнутом линијом плексуса која чврсто подупире грудни кош са кога се слива мајица. Готово да сам заборавио тај осећај, све до скоро, када је као испод неког ћебета од сала почела да се помаља момачка фигура.
Наравно да сам се неко време радовао што опет успевам да закопчам панталоне без увлачења ваздуха, мада су ускоро почеле да ми спадају и вуку се по поду, онако ружно набране доле, као неки шар-пеј. Нема везе, радост куповине нових одевних предмета је надвладала и овај проблем, спречавајући ме да ово схватим као неку озбиљну промену. Венчани прстен се поново са лакоћом окретао на прсту, редовно спадајући са истог сваки пут када бих месио тесто за омиљене биотика кексе. Сваког јутра сам у огледалу посматрао по мало другачијег (а истог) себе, док је осмех на лицу јасно говорио колико уживам у томе што видим. Па опет, иако сам се осећао готово непобедиво и прочишћено, сав затегнут, јак, гибак и брз као у средњој школи, нешто ми је ту изгледало сасвим чудно и уносило неки тихи немир. Претпостављао сам да је са телесном упоредо наступала и духовна промена која ме некако подмлађивала. Безуспешно сам покушавао да се присетим свог психичког стања у доба момаштва, поредећи та два момента у мом животу, као неке временске тачке у експерименту. Време са тим није имало никакве везе.
Дан када сам схватио да је трпезаријски пулт постао непријатно превисок да бих се на њега ослонио и ручао стојећи, као што волим, био је сигурно најгори од многих ружних у мом животу. Моменат када сам у војсци нагло удахнуо амонијак и запарао синусе и мозак највише ми је личио на овај, када сам просто доживео бљесак мисли, док сам се на прстима пропињао испред огледала изнад умиваоника, покушавајући да видим шта ми је то запало међу зубе. Човече, па ја се уствари смањујем! Верујући како сам коначно решио проблем гојазности и почео да мршавим, био сам слеп да схватим како из дана у дан неумољиво урастам! Ходајући по стану одједном видим како су ми столице, рукохвати и радне површине постале превисоке, полице са књигама и слике недоступне, плакари, завесе, све... Као тргнут из неког слатког сна пљуском хладне воде, гледам како гардероба на мени виси, покривајући скоро целе шаке и стопала. Поглед са прозора открио ми је потпуно другачију визуру блока од оне коју сам гледао годинама: нисам више видео ни паркиране аутомобиле, ни улицу, чак су ми нестале из видокруга и високе уличне светиљке које сам тако волео да гледам у дугим зимским ноћима. Врели талас крви јурнуо је у главу и замрачио ми поглед на неколико секунди, док сам једном руком смиривао добовање срца, а другом се очајнички придржавао за кваку на прозору.
Како је ово могуће? Све је остало исто, само сам се ја смањио. Или је обрнуто? У шуми хаотичних мисли које ми се роје не успевам да нађем ништа налик на одговор, покушавам опет и опет... ништа. Покушавам да се сетим да нисам нешто чудно појео или попио, неке таблете, можда сам покупио нешто на ратишту или неки вирус у болници, појма немам. Чуо сам за болест убрзаног старења, али еликсир младости не постоји, не могу да се вратим кроз време у доба младости, исти сам, а опет потпуно другачији.
Прошли су дани, недеље, не знам. Седим на поду леђима наслоњен на моју омиљену фотељу у коју више не могу да се попнем без велике муке и псовања, користећи малу столичицу као међуспрат. На крају сам одустао од седења у њој. Па и када се попнем понекад, више ми не прија. Руке не могу да дохвате наслоне, само један, а и тај је превисоко. Безвољно се чешкам по лицу зараслом у браду, израза тупавог, усахлих очију и обешених рамена. Све што сам имао од хране побацао сам на под, јер нисам више могао да се пењем горе до висећих кухињских елемената и полица, одавно већ не могу да их дохватим. Спавам на поду, једем на поду, вршим нужду у једном ћошку, као пас. Не сећам се када сам се последњи пут окупао или обукао. Не сећам се више мириса шампона ни цвећа, укуса калодонта, меса или сока. Воду пијем из сливника у купатилу и једем живе макароне и чоколадне пахуљице које расуте по запуштеном стану пронађем пре мишева.
Док сам могао да дохватим кваку на улазним вратима нисам излазио од срамоте што сам се претворио у кепеца, прљав, смрдљив, запуштен, онако у ритама од парчића исцепане кошуље. Док сам се освестио и схватио да је ово незаустављиво, било је већ касно. Наравно да сам касније пробао да зовем у помоћ, лупао, урлао, плакао, запомагао... нико то више није могао да чује или га није интересовало. Као да сам био потпуно сам на Планети. И даље ми се чини као да понекад чујем буку са улице или гласове из ходника, мада је сасвим могуће да то допире из моје главе. Иако сам изгубио сваки појам о времену, схватио сам да се смањујем све брже и брже и да, ако хоћу нешто да дохватим или урадим, морам то одмах, јер сутрадан то вероватно већ нећу моћи. Мозак ми и даље функционише нормално, причам, певам, слушам, мислим, али не видим више никакву корист од тога. Потрошио сам сва рационална и научнофантастична размишљања на ову тему. Пробао сам и са ударањем главе о зид, али ипак боли, будан сам.
Одавно сам престао да једем, само понекад сркнем по мало воде која капље из радијатора, не осећам потребу. Последњи пут када сам видео свој одраз у давно заборављеном кликеру испод кревета, изгледао сам исто, само потпуно го. Мишеви и буба-швабе очигледно имају нешто боље на јеловнику од мене, иначе бих одавно био сварен. То не значи да су ме поштедели борбе за територију, ту су веома гадни. Њихова мокраћа има тако карактеристичан и оштар мирис, раније то нисам ни осећао. Сада ме више и не примећују, јер живим сакривен иза једне оштећене дрвене подне лајсне.
Када се пожелим авантуре, одем до тепиха чија ми влакна сад изгледају као прашума Амазоније. Појма нисам имао колико опасних створова ту живи скривено од очију људи: неке бубице са кљештима као код ракова, па дебели црвићи, летећи мрави, скочибуве, па чувене гриње о којима сам толико слушао са неверицом како нешто невидљиво може да ми науди. Све оно што је некада чинило мој свет нестало је у огромном простору стана који сада изгледа бескрајно као Васиона. Више не могу ни да се сетим у којој сам просторији остао, јер овако сићушном ми треба два дана само да препешачим једну плочицу паркета, и то попречно. Свака помисао о селидби отпала је када сам схватио да је мој свет сада омеђен спојницама које су непремостиви кањони. Милиметар се претворио у растојање које око не може да савлада, а искрено, не видим никакав смисао у кретању. Услед нових услова живота чула су ми потпуно изоштрена, стекао сам неки давно изгубљени инстинкт и интуицију какву је природа подарила само исконским и примитивним животним облицима идеално прилагођеним опстанку у свим условима. Сваког минута тонем све дубље у овај чудни свет препун нових бића и облика и догађаја.
Све ври од покрета и неке необјашњиве енергије која просто тече као невидљива река и ослобађа се као бујица сваки пут када се ствари приближе једна другој или се сударе. Кретање ми више није проблем. Скачем са једне честице на другу, мислим да је то оно што смо звали атом, бар ми личи на то. Невероватно како све ово изгледа моћно, велико и пространо, са муњама неописиве лепоте и боја које као човек не бих могао ни да објасним. Боже, како ми сада изгледа смешно све што су људи направили током свог постојања, сви ти бљештави обклакодери и тржни центри су најобичније скрнављење главних принципа живота: једноставност и функција. Све сија неким седефастим и искричавим ореолом као вео поларне светлости на небеском своду. Ова растојања су огромна, али то више не представља проблем, исто као ни гравитација или равнотежа. Време више не постоји, нема дана ни ноћи, не постоји горе, десно или унутра, све је само простор и енергија, сада. Осећам како електрони лете около тако брзо да видим само њихов дугачак светлуцави и пуцкетави траг у виду репа неке комете. Сваки мој лет између ових лоптастих тела траје целу вечност, али вреди труда, зато што свако изгледа потпуно другачије, а опет исто, баш као и људи.
Падам лагано (или се уздижем, не знам), али осећај је потпуно стран људском поимању уживања, много јачи од сваког опијата или врхунца какве сам упознао у некадашњем животу, а притом сам потпуно свестан свега. Испуњен сам неким благим унутрашњим миром и лебдим ослобођен тежине руку, ногу или главе, за које више и не знам да ли их имам и није ми важно. Стапам се са милионима ситних зрна неке космичке прашине, почињем да треперим, пулсирам, делим се и поново спајам, чинећи само једну мрвицу огромне спиралне галаксије која се тромо ваља по Свемиру без почетка и краја.
7. март 2009.
Горан Анђелић
Наравно да сам се неко време радовао што опет успевам да закопчам панталоне без увлачења ваздуха, мада су ускоро почеле да ми спадају и вуку се по поду, онако ружно набране доле, као неки шар-пеј. Нема везе, радост куповине нових одевних предмета је надвладала и овај проблем, спречавајући ме да ово схватим као неку озбиљну промену. Венчани прстен се поново са лакоћом окретао на прсту, редовно спадајући са истог сваки пут када бих месио тесто за омиљене биотика кексе. Сваког јутра сам у огледалу посматрао по мало другачијег (а истог) себе, док је осмех на лицу јасно говорио колико уживам у томе што видим. Па опет, иако сам се осећао готово непобедиво и прочишћено, сав затегнут, јак, гибак и брз као у средњој школи, нешто ми је ту изгледало сасвим чудно и уносило неки тихи немир. Претпостављао сам да је са телесном упоредо наступала и духовна промена која ме некако подмлађивала. Безуспешно сам покушавао да се присетим свог психичког стања у доба момаштва, поредећи та два момента у мом животу, као неке временске тачке у експерименту. Време са тим није имало никакве везе.
Дан када сам схватио да је трпезаријски пулт постао непријатно превисок да бих се на њега ослонио и ручао стојећи, као што волим, био је сигурно најгори од многих ружних у мом животу. Моменат када сам у војсци нагло удахнуо амонијак и запарао синусе и мозак највише ми је личио на овај, када сам просто доживео бљесак мисли, док сам се на прстима пропињао испред огледала изнад умиваоника, покушавајући да видим шта ми је то запало међу зубе. Човече, па ја се уствари смањујем! Верујући како сам коначно решио проблем гојазности и почео да мршавим, био сам слеп да схватим како из дана у дан неумољиво урастам! Ходајући по стану одједном видим како су ми столице, рукохвати и радне површине постале превисоке, полице са књигама и слике недоступне, плакари, завесе, све... Као тргнут из неког слатког сна пљуском хладне воде, гледам како гардероба на мени виси, покривајући скоро целе шаке и стопала. Поглед са прозора открио ми је потпуно другачију визуру блока од оне коју сам гледао годинама: нисам више видео ни паркиране аутомобиле, ни улицу, чак су ми нестале из видокруга и високе уличне светиљке које сам тако волео да гледам у дугим зимским ноћима. Врели талас крви јурнуо је у главу и замрачио ми поглед на неколико секунди, док сам једном руком смиривао добовање срца, а другом се очајнички придржавао за кваку на прозору.
Како је ово могуће? Све је остало исто, само сам се ја смањио. Или је обрнуто? У шуми хаотичних мисли које ми се роје не успевам да нађем ништа налик на одговор, покушавам опет и опет... ништа. Покушавам да се сетим да нисам нешто чудно појео или попио, неке таблете, можда сам покупио нешто на ратишту или неки вирус у болници, појма немам. Чуо сам за болест убрзаног старења, али еликсир младости не постоји, не могу да се вратим кроз време у доба младости, исти сам, а опет потпуно другачији.
Прошли су дани, недеље, не знам. Седим на поду леђима наслоњен на моју омиљену фотељу у коју више не могу да се попнем без велике муке и псовања, користећи малу столичицу као међуспрат. На крају сам одустао од седења у њој. Па и када се попнем понекад, више ми не прија. Руке не могу да дохвате наслоне, само један, а и тај је превисоко. Безвољно се чешкам по лицу зараслом у браду, израза тупавог, усахлих очију и обешених рамена. Све што сам имао од хране побацао сам на под, јер нисам више могао да се пењем горе до висећих кухињских елемената и полица, одавно већ не могу да их дохватим. Спавам на поду, једем на поду, вршим нужду у једном ћошку, као пас. Не сећам се када сам се последњи пут окупао или обукао. Не сећам се више мириса шампона ни цвећа, укуса калодонта, меса или сока. Воду пијем из сливника у купатилу и једем живе макароне и чоколадне пахуљице које расуте по запуштеном стану пронађем пре мишева.
Док сам могао да дохватим кваку на улазним вратима нисам излазио од срамоте што сам се претворио у кепеца, прљав, смрдљив, запуштен, онако у ритама од парчића исцепане кошуље. Док сам се освестио и схватио да је ово незаустављиво, било је већ касно. Наравно да сам касније пробао да зовем у помоћ, лупао, урлао, плакао, запомагао... нико то више није могао да чује или га није интересовало. Као да сам био потпуно сам на Планети. И даље ми се чини као да понекад чујем буку са улице или гласове из ходника, мада је сасвим могуће да то допире из моје главе. Иако сам изгубио сваки појам о времену, схватио сам да се смањујем све брже и брже и да, ако хоћу нешто да дохватим или урадим, морам то одмах, јер сутрадан то вероватно већ нећу моћи. Мозак ми и даље функционише нормално, причам, певам, слушам, мислим, али не видим више никакву корист од тога. Потрошио сам сва рационална и научнофантастична размишљања на ову тему. Пробао сам и са ударањем главе о зид, али ипак боли, будан сам.
Одавно сам престао да једем, само понекад сркнем по мало воде која капље из радијатора, не осећам потребу. Последњи пут када сам видео свој одраз у давно заборављеном кликеру испод кревета, изгледао сам исто, само потпуно го. Мишеви и буба-швабе очигледно имају нешто боље на јеловнику од мене, иначе бих одавно био сварен. То не значи да су ме поштедели борбе за територију, ту су веома гадни. Њихова мокраћа има тако карактеристичан и оштар мирис, раније то нисам ни осећао. Сада ме више и не примећују, јер живим сакривен иза једне оштећене дрвене подне лајсне.
Када се пожелим авантуре, одем до тепиха чија ми влакна сад изгледају као прашума Амазоније. Појма нисам имао колико опасних створова ту живи скривено од очију људи: неке бубице са кљештима као код ракова, па дебели црвићи, летећи мрави, скочибуве, па чувене гриње о којима сам толико слушао са неверицом како нешто невидљиво може да ми науди. Све оно што је некада чинило мој свет нестало је у огромном простору стана који сада изгледа бескрајно као Васиона. Више не могу ни да се сетим у којој сам просторији остао, јер овако сићушном ми треба два дана само да препешачим једну плочицу паркета, и то попречно. Свака помисао о селидби отпала је када сам схватио да је мој свет сада омеђен спојницама које су непремостиви кањони. Милиметар се претворио у растојање које око не може да савлада, а искрено, не видим никакав смисао у кретању. Услед нових услова живота чула су ми потпуно изоштрена, стекао сам неки давно изгубљени инстинкт и интуицију какву је природа подарила само исконским и примитивним животним облицима идеално прилагођеним опстанку у свим условима. Сваког минута тонем све дубље у овај чудни свет препун нових бића и облика и догађаја.
Све ври од покрета и неке необјашњиве енергије која просто тече као невидљива река и ослобађа се као бујица сваки пут када се ствари приближе једна другој или се сударе. Кретање ми више није проблем. Скачем са једне честице на другу, мислим да је то оно што смо звали атом, бар ми личи на то. Невероватно како све ово изгледа моћно, велико и пространо, са муњама неописиве лепоте и боја које као човек не бих могао ни да објасним. Боже, како ми сада изгледа смешно све што су људи направили током свог постојања, сви ти бљештави обклакодери и тржни центри су најобичније скрнављење главних принципа живота: једноставност и функција. Све сија неким седефастим и искричавим ореолом као вео поларне светлости на небеском своду. Ова растојања су огромна, али то више не представља проблем, исто као ни гравитација или равнотежа. Време више не постоји, нема дана ни ноћи, не постоји горе, десно или унутра, све је само простор и енергија, сада. Осећам како електрони лете около тако брзо да видим само њихов дугачак светлуцави и пуцкетави траг у виду репа неке комете. Сваки мој лет између ових лоптастих тела траје целу вечност, али вреди труда, зато што свако изгледа потпуно другачије, а опет исто, баш као и људи.
Падам лагано (или се уздижем, не знам), али осећај је потпуно стран људском поимању уживања, много јачи од сваког опијата или врхунца какве сам упознао у некадашњем животу, а притом сам потпуно свестан свега. Испуњен сам неким благим унутрашњим миром и лебдим ослобођен тежине руку, ногу или главе, за које више и не знам да ли их имам и није ми важно. Стапам се са милионима ситних зрна неке космичке прашине, почињем да треперим, пулсирам, делим се и поново спајам, чинећи само једну мрвицу огромне спиралне галаксије која се тромо ваља по Свемиру без почетка и краја.
7. март 2009.
Горан Анђелић
Коментари