1. Масни буквар

Шта ћу кад волим да једем, брате слатки. Није ни чудо, одрастао сам у фамилији где једна од десет заповести гласи: „Јебеш човека без 100 кила“. Мада, како то звучи имам утисак да, са становишта секса, боље пролазе они лагани.

Уствари су нас упропастиле године ратова и немаштине, које су наши родитељи испратили као последња генерација гладних. Гозба је почела увођењем белог хлеба, меса и слаткиша на трпезу где се у време наших предака крчкао купус са понеким кромпиром, све то без меса наравно, а служила се бесквасна погача од целозрног брашна уз кришке сира, парадајза и паприке. Комад свежег или сушеног меса износио се само о празницима, ако се имало, а израз „клин чорба“ није само реч из приповетке, него стил живота. Најчешћи оброк сигурно је била „папазјанија“, као и свуда у Европи: пристави се на огњиште поцрнели котао са водом, па се у њега насецка чега има у кући – шаграрепе, лука, пасуља, тикве или зелениша. Неколико ченова белог лука, туцана паприка и гранчица першуна, па кувај док не ударе бале на уста укућана.

Са освитом бољих дана људима није пало тешко да се брзо привикну на чињеницу да их сваког дана у продавници чека свеже месо, млечни производи, пециво, зачини, смрзнута и конзервирана храна и хиљаде непотребних (али корисних) дрангулија које олакшавају и улепшавају гастрономски живот. Као и све у људској природи, ствари имају обичај да се лагано компликују, претрпавају и воде у манир и култ. Постала је срамота бити сељак и јести проју или качамак, то место су заузеле бухтле, погачице и кроасани, а са њима су дошле и остале ситнице прилагођене господском начину живота.

Са становишта младог и здравог момка који поседује апетит вука и троши значајну енергију у брзини свакодневног градског живота, наравно да нисам размишљао о штетности Кока-Коле, печења, пржених кромпирића или мајонеза, побогу. То ми је пријало, осећао сам се савршено и даље од тога тему нисам разрађивао. Паре ми нису никада биле од значаја (чак ни данас), али похованом шницлом или Добош тортом си могао да ме купиш у свако доба.

Временом сам постајао све спорији, уморнији, тело се огртало слојевима способним да поднесу ново ледено доба, све док се нисам устоличио на компјутерском трону и тако провео наредних 20 година. Угасивши једног дана свој виртуелни живот који проводим на рачунару, остао сам загледан у суморни одраз на црном ultra-high-glossy-pro-wide екрану мог новог Toshiba мезимца. Једино што сам могао да изговорим, а да притом не лажем самог себе, било је: „дотако сам дно живота“, како је то одавно срочио цар кафане Тома Здравковић. Чињеница да нисмо огрезли у алкохолу него у храни, дувану, коцкању, распуштеном животу, порнографији, лажима, криминалу или комфору – била је само нијанса. Има ли шта горе него показати врхунски немар према себи? Чисто сумњам. Када се томе дода типична наркоманска филозофија „кад пропадам ја нека пропадне цео свет“, невидљивим нитима у амбис вучемо и себи блиске људе. „Све је лоповлук“, како каже једна дивна књига: „када убијеш некога, ти си му украо право на живот.“

Годинама сам се борио против дебљине разним дијетама, јер на жалост не гајим посебну љубав према спортовима. Посао који радим свакако не спада у физички активне и када бих га радио напољу, са северне стране бих обрастао маховином. Једно је кад човек седне да се одмори или посматра леп призор, али када од тога направи занимање, дошао је крај здравом животу. А волим да једем, мммх… Волим и да спремам храну. Кад моја Нина кува, морам макар да се мотам око ње и обавезно питам могу ли нешто да јој насецкам или помогнем. Па макар да је уштинем за гузу, али опет сам у кухињи, како год окренеш.

Уживам у том култу огњишта које се вековима димило, грејало и хранило гладна уста. Видим своје претке како шћућурени седе на троношцима испред ватре, трљају промрзле руке, терају своју муку и тежачки живот смехом, грле се, певају, сјуре по који чокањ ракије и препричавају доживљаје од Ускрса, као да је синоћ био. Дечица се гуркају, бацају пиљке, бришу нос рукавом и паметним крупним очима упијају све што старији раде. Једна ватра, једна ниска сећија, једна велика чинија са топлим јелом, једна породица и пуно дрвених кашика. Одатле ваљда и та неутољива жеља за казаном, кашиком и укусним залогајем.

Чини ми се да сам запамтио све оне нанине шарене редове небројених славских колача, уредно постројених на послужавнике, као војска подељена на чете и спремна за бој; све баба Анетине котурове миришљавог пепељаастог хлеба и пријеснац исечен на коцке и наслаган као зид од опеке; све кевине погачице и кифлице са сиром, румене и сјајне одозго као да су се сунчале месец дана; све оне ћалетове шаргарепе, полутке парадајза и краставца опраних на извору под Чесмама, зачињених само сољу из застрога који се чувао у каменом зиду; деда Миливојев перорез како, уз звуке његове песме, на дасци витрине застртој папиром сече српску кобасицу на колутове; ђеда Јанка како, попут виолине, спретно држи пршут и откида танке режњеве пурпурне сласти, слажући их на тањир поред варенике; све сам запамтио и у свему уживао без трунке гриже савести – искрено, заљубљено, страсно. Тако су ме учили да све радим. Али неће семе баш свуда да никне кад га бациш, мора да буде плодно тле. Е па, ја сам био та благородна земља. Сада као родитељ потпуно их разумем: највећа ми је радост укућанима нешто да приредим и онда се топим од среће гледајући како мљацкају од задовољства. У таквим моментима човек не мисли на калорије, метаболизам, године и жгаравицу. Само на уживање.

Коју годину уназад, дружећи се са једном омањом групом бивших колега шерета, почео сам чудно да их гледам слушајући приче о лекарима, таблетама, прегледима, масноћи. Неко је добавио апарат за мерење крвног притиска и убрзо су почели, са језом у очима, да стежу траку око руке, пумпају, гледају резултат и да се пореде. Навукли мангупи и мене. „Ајде бата Голе и теби да меримо, сигурно имаш висок притисак, видиш да си ко медвед“. И тако смо полако увели обичај да меримо ко има већи… притисак. Слаба је утеха бити најбољи у нечему лошем, али овде сам победио ко од шале. „Јеботе Буки, мораш код лекара, има да цапнеш“, пенио је стално мој драги пријатељ Мишчевић, гледајући како се на дисплеју зидају бројеви до неслућених висина. Године труда су он и моја Нића утрошили терајући ме да одем на контролу, мени то није падало на памет. Са изузетком повремених главобоља, осећао сам се одлично, пун животне снаге (што кажу пуцао од здравља) и нисам хтео да се петљам у медицински аспект свог проблема. „Док сам – нек сам“ као што рече Рајкова баба. Бог да јој душу прости.
…..
Не могу тачно да одредим моменат у коме сам се поломио (мислим да је то било стезање у грудима), тек назовем једну приватну клинику и закажем систематски преглед половином априла, па да видимо шта смо потрошили до сада. Фино су то они све смислили, имају разне пакете прегледа, према количини болести на које сумњате и количини пара које сте спремни да потрошите. Одабрао сам неки преглед који обједињује анализу крви и мокраће, ултразвучни преглед абдомена и кардиолошки преглед код лекара интернисте, што значи утврђивање општег здравственог стања, бележење анамнезе, мерење притиска и ЕКГ. Доста, вала. Наравно, нико нас не тера пушком код приватника - плаћамо здравствено осигурање, постоје домови здравља, па, широко ти поље. Мени је ово звучало доста брже и квалитетније, а добио сам и неки џепарац од жене, па пошто ми патике не требају, решим се за преглед. Мало сам шорао у неку чашицу, мало ме тета боцкала у веницу, излепише неке налепнице, узеше ми податке и рекоше ми свечано, са осмехом (као на заклетви) да сам сада у систему. Нисам баш схватио пуно значење овог појма, али сада знам да сам, почевши од тог момента надаље, у машини.

Нема шта, ефикасност и љубазност је свакако на страни приватника, а ваљда нам свима прија да се у овом свакодневном фекалном блату понекад осетимо као људи, а не да нас гузи ко како стигне. Резултате сам преузео истог поподнева и попео се на спрат да ми сниме абдомен. Нема чекања - све је претходно заказано и све је на време, што човек мора да поздрави дубоким наклоном, у овој земљи где лопатом избацују из чекаонице све оне који свој ред нису дочекали, а нешто их је пресекло, у најбољим годинама живота. То ми звучи као умрлица за највеће мангупе, криминалце и барабе овог града, за које обавезно напишу да свет није видео такве доброте, од Христа наовамо.

Дочека ме расположено нека докторка, мало смо попричали, кад она одмах: „скините се“. Чекај бре снајка, ајде прво мало да се љубимо - пада ми на памет онај виц о Циганки код доктора – али сам се уредно разголитио. Шљисну она по мом шлауфу неки гел, па кад поче да га размазује шпахтлом, Сунце ти жежено, као да прави чоколадну глазуру на торти. То лутко, мислим у себи, волим све што воле млади, само немој да уводиш црнца у игру. Јебига, нико ми није поменуо да треба да се налипам воде пре овог прегледа, ваљда сматрају да то спада у општу медицинску културу. Ту сам испао неписмен, али све остало је, каже докторка, школски пример органа. Нигде шодера и осталог грађевинског материјала, ради као Микијева радионица. Једино јетра, огрезла у масти као прасе у рерни. Па, мора нешто да буде, да нисам џабе долазио, јел тако? Видим клима главом, али ме, поштујући стари лекарски кодекс, само проследила код кардиолога да ме он даље пипа и лечи. Кад мало боље размислим, сви ти доктори уствари треба да плаћају нама, јер имају бесплатно ватање, штипање и лупање прстенца, кобајаги за наше добро. А они се наслађују. И још не знају да лече. Дође ми да и ја окачим натпис: “Нисам гинеколог, али могу да погледам“.

Уложио сам напор да сиђем у приземље и препешачим свих пет метара до лекара интернисте, коначног одредишта мог подухвата. Прими ме докторка, поседне на хоклицу и загледа се озбиљно у свој монитор. Сестро слатка, није сад време да слажеш пасијанс, видиш како очекујем да ти севну халтери на буткицама. Погледа ме жена, па онда опет монитор, па мене још једном.

"Видели сте своје резултате?"

Ја наравно, нисам ни отворио ону коверту из лабораторије. Шта има да гледам кад је све у ребусима и шифрама, нема слика нигде.

"Нисам баш… све схватио",  покушавам да се оправдам за инертност, "Има ли нешто интересантно?" питам, али капирам да нешто није у реду.

"Па Горане, резултати су вам катастрофални! Масноћа у вашој крви ужива као куче у базену. Максимална вредност триглицерида је 2,3 а ви имате 14,5! Толико је висока да лаборанти нису успели да очитају вредност холестерола, побогу! Ви сте ходајућа бомба! Дајте да вам измерим притисак."

Док размишљам зашто све мора да буде овако драматично и пружам руку послушно као школарац, знам да су је ови претходни резултати бар лепо припремили за вредност притиска који ће ускоро да очита на свом супер-хај-тек апарату.

"Јесте ви добро? Притисак вам је 185 са 105, како се осећате, да ли вам се врти у глави?"
"Ма не, добро ми је, нормално се осећам."
"Не могу да верујем, сигурни сте?"
"Сигуран, наравно."
"А иначе, јесте ли имали неких тегоба, слабост, вртоглавица, главобоља, зујање у ушима?"
"Па зар то није нормално да зуји у ушима? Мени то стално… али овако се супер осећам, заиста."

Видим ја она се стварно забринула и убледела ко трудница, па ударим мало на зајебанцију, да орасположим више њу него себе. Као мало дете кад је болесно, све је лакше кад су мама и тата поред тебе. Не сећам се тачно шта смо све причали, али да смо се смејали као блесави наредних 15-ак минута, то памтим.

" Горане, мени је жао, али ја вас кући не могу да пустим, не са оваквим резултатима, сачекајте овде", па истрча негде наврат-нанос.

Како бре не може да ме пусти, мислим у себи, чека ме Нића на кафицу и парче торте. А још треба да спремамо нешто за Зојин рођендан, треба да сецкам суви врат и мељем орахе.

Улете докторка као вила Равијојла, са све сестром. Издекламова жена цео списак псовки на латинском, сестра само трепће и паметно клима главом. Узе неку пилулу за снижавање притиска, нагази ме на ногу као канту за смеће („отворите уста“) па ми је убаци и рече да сажваћем и прогутам да би брже деловала.

"Поћи ћете сада са сестром да примите терапију, па ћете се после тога вратити код мене."
" Јел то баш мора, мени је стварно добро…"
"Молим вас, послушајте ме, мора."

Одох покуњено за сестром низ ходник, сада већ малко забринут, јер нисам тачно знао шта ово све значи. Ако сам могао лако да се носим са овим проблемима до сада, сигурно сам могао и до куће да добацим, али сад, ухватио си се у коло, па играј, јебем те блесава. Полеже ме сестра на кревет и окрену ми леђа (и дупенце), рекох себи: ево бата Голе, да се омрсиш још једном пре него што бациш кашику! Када се окренула према мени имала је чаробан осмех на лицу и повелики шприц у руци. Знао сам одмах шта ме чека.

"Прво нешто за смирење, лезите на леђа и спустите панталоне."

Да то неће бити орјентална масажа схватио сам одмах после оштрог убода у дебело месо и ту су се распршиле све моје ласцивне мисли у најави.

"Обуците се, седите овде и дајте ми сад руку. Добићете још једну ињекцију за избацивање течности, па ћете сачекати овде пола сата док не почне да делује, а онда ћете морати неколико пута у тоалет. Па тек онда код докторке."

Оде она да се промува по ординацијама, остављајући ме јадног и бедног (можда чак и упишаног), али ме уредно обилазила неколико пута да види како сам и сваки пут се опет губила у лавиринту болнице. Нешто касније сам прешао у ходник, ослобађајући собу за друге интервенције. Док сам седео пријатно ушушкан у руменило својих образа и помало шљонуо од средстава за смирење, чинило ми се да око мене стално пролази болничко особље, гледа ме испод ока и као да чека да паднем са столице мртав. Неколико пута су ме питали да ли сам већ мокрио, ја системски негирам, како би то они рекли. Вероватно ово и не делује на мене, таман сам помислио, али ајде да прошетам до клоње, да протегнем ноге. Како сам устао, тако ми је бешика остала на столици од тежине. Севну ми нешто у стомаку и одједном осетих неопевану жељу да почнем да шорам, боље по чекаоници, него у гаће. На сву срећу петља је издржала до тоалета, где сам се олакшавао у траншама наредних десетак минута.

И ево ме, опет седим преко пута докторке и чекам пресуду. Сада већ опуштенија, јер нас је онај смех од малопре увео у лежернију атмосферу, исприча ми полушапатом шта се у међувремену дешавало. Када сам ја отишао са сестром на боце, код ње је у ординацију утрчао колега из суседне собе и питао:

" Је ли Јелена, мајке ти, с ким си онако вриштала од смеха, шта је било?"

Она му исприча моју историју укратко, он наравно не верује. Показала му резултате, он за главу:

"Види триглицериде, јеботе, па јел тај хода уопште? А холестерол, не пише…"
"Па не могу да му измере, види шта пише у образложењу… Он човек весео, супер се осећа, надрукали смо га лековима, ено га у интервенцији, чекам да му спадне притисак, па да га пуштам кући."

После тога се прича брзо раширила (додуше само по приземљу), па су онда докторкине колеге долазиле у чекаоницу да ме виде лично, као медведа у кавезу. Значи, нисам фантазирао.

Измерила ми притисак још једном, доста бољи, мада и даље висок. Преписала ми лепо лекове у разним бојама, да имам за сваки део дана, па објаснила где сам и шта сам. Дуго смо разговарали на тему промене мог начина исхране и живота, јер то неће ићи једно без другога. Дала ми је један сажет и веома користан проспект о посебном режиму исхране, кога би ваљало да се придржавам ако мислим да поведем рачуна о здрављу.

"Били сте веома близу Горане, немате појма."

И богами сам је послушао. Није у питању страх од смрти, него уживање у остатку живота. Коме бих вредео шлогиран у колицима? Не иде, брате. Себе бих вечно проклињао, а другима загорчавао живот, па ко издржи дуже. Додуше, имам неки договор са Мишчевићем ако ме нешто стрефи…

Готово слепо сам се придржавао дијететског начина исхране, ишао у дуге шетње и трудио се да уведем неки ред у живот. Три оброка, три таблете, мерење притиска и килаже. И да видиш чуда, таман у неком здравом ритму, сваке недеље се топио по један килограм, а притисак брзо спао у границе пристојног. Без гладовања, без муке, не схватајући ово као казну него награду за предстојеће године, осећам многе бољитке на које сам заборавио. Пуно боље спавам, покретнији сам, имам вишак гардеробе, опет могу да завежем пертле и исечем нокте на ногама, без муке! Замисли ту добит, да осећаш своје тело као некад.

Два и по месеца касније, негде почетком јула, опет смо се видели на првој контроли. Требало јој је минут да ме се сети, а онда смо се срдачно поздравили. Када је погледала моје нове резултате, једноставно није могла да верује да сам за овако кратко време (скоро) све довео у ред. Била је презадовољна и део тога се прелио и на мене. У срећи и задовољству сам провео цели август у Херцеговини, активно и здраво.

На другој контроли, баш ових дана, резултате сам испеглао као Брус Ли Чак Нориса у филму "У Змајевом гнезду". Сетила ме се одмах, па и поред главобоље која је мучила, смејали смо се као блесави, али овог пута са разлогом, остављајући још једном њеним колегама загонетку: како мртав човек хода.