Требиње
јесте мало, али није лоше знати унапред шта се од њега може очекивати.
Несумњиво је да ће се човек сасвим лепо снаћи и без тога, шетајући насумично по
градићу, али препорука увек добро дође. Ја водим крајње једноставан и
непотрошачки живот, тако да ми највише пријају лепи призори, благи људи и
понеко уживање у ситницама које оплемењују душу и крепе тело. Треба знати да су
Херцеговци људи благе и меке природе, за разлику од сродних динарских типова
значајно грубље и сировије текстуре, као рецимо Црногорци, Крајишници или
Личани. Живот је овде заустављен у Аникиним временима, макар што се тиче односа
међу људима, понашања и старих навика. То не значи да и даље носе фесове, једу
цицвару и дижу устанке свако мало, штавише, осети се додир модерних времена,
али са неком чистом једноставношћу и смислом. Породичне вредности свакако су
здравије очуване, а живот много хуманији и лепши него код нас.
Силазак у Требиње је један од најлепших призора који се могу видети, ваљда зато што пут одмах после села Јасен нагло излеће из кривине и тече низ стрме обронке Леотара, силазећи лагано према граду разливеном у долини Требишњице. Панорама је фасцинантна и не ретко се виде туристи како заустављају кола и фотографишу. Сличан поглед пружа се и са Црквине, брда на коме је Херцеговачка Грачаница, али скрећем пажњу да је ова панорама много лепша у касним поподневним сатима када све добија златан тон и издужене сенке. Бензинска пумпа је на самом уласку у град, а мало даље ресторан и вински подрум Вукоје ☺, један од многих у овом крају. Од када нема нашег омиљеног ресторана на Моску, овде долазимо на јагњетину испод сача ☺ и то је нешто што мора да се проба када сте у Херцеговини.
Силазак у Требиње је један од најлепших призора који се могу видети, ваљда зато што пут одмах после села Јасен нагло излеће из кривине и тече низ стрме обронке Леотара, силазећи лагано према граду разливеном у долини Требишњице. Панорама је фасцинантна и не ретко се виде туристи како заустављају кола и фотографишу. Сличан поглед пружа се и са Црквине, брда на коме је Херцеговачка Грачаница, али скрећем пажњу да је ова панорама много лепша у касним поподневним сатима када све добија златан тон и издужене сенке. Бензинска пумпа је на самом уласку у град, а мало даље ресторан и вински подрум Вукоје ☺, један од многих у овом крају. Од када нема нашег омиљеног ресторана на Моску, овде долазимо на јагњетину испод сача ☺ и то је нешто што мора да се проба када сте у Херцеговини.
Одмах после Вукоја налази се раскрсница са левим одвајањем за Никшић и Црну Гору, а пратећи пут на десно стиже се до центра Требиња. Главна улица - Петра првог ослободиоца – има доста разноликих радњи, књижару, месару, банку, пошту… углавном све на једном месту. Корисно је знати да ауто можете слободно паркирати у пространом дворишту предузећа Травунија које одавно не ради, увек има места. Идући главном улицом кроз крошње и кровове стално извирује врх брда са новом црквом Св. Архангела Михаила, згодно за неку поподневну шетњу. Главна лепота и забава чекају уличицу даље, у срцу града. Нема смисла да препричавам у ситна цревца све делова града, карта све говори, а после неколико шетњица све ће бити као на длану.
.jpg)
Чак и у случају да сте смештени у хотелу и користите пун пансион, храна некако спада у први круг интересовања сваког путника, нарочито ако борави у средини која се климатски (самим тим и прехрамбено) разликује од, рецимо, нашег Београда. Требиње је права мала ризница богатих укуса каквих нема на другим местима. Главни извор снабдевања је живописна мала пијаца ☺ смештена на главном тргу, а по старој медитеранској традицији нешто после поднева сва роба и тезге се склањају, трг се умива и остатак дана служи као пјаца за окупљање, прославе или једноставно уживање док испијате кафицу у неком од многобројних башти кафића начичканих около.
Све што носи аутентичан печат Херцеговине и дубровачког залеђа може се наћи управо на овој пијаци, најлепшој на свету целом. Без обзира на фино штимоване укусе размажених светских гастронома, ово су нектари које сваки посетилац Требиња мора да проба: херцеговачки мед, пршут, млади шкрипави сир, сок и пекмез од дрењина, сир из мешине, домаћи парадајз (заборавили смо тај укус), смокве, грожђе, вино, лозовача, херцеговачки дуван, маслиново уље, купине са Тјентишта, слани грах (илити наут, леблебије), шарени пасуљ, лековито и зачинско биље (пелим, смиље, вресак, рузмарин, нана, лаванда, ива, мајчина душица, ловор) ☺, да не помињем сву осталу храну која због раскошног климатског поднебља и традиционалног начина производње има богатији укус. Наравно, мудар избор продавца и робе је уметност. Шетајући градом можете на више места и сами набрати мало смокава са дрвета и слободно се почастити, али немојте бити баш безобразни.
Приморски амбијент је овде заступљен у правом смислу речи: мермером поплочане улице, камене куће, загасито црвени кровови покривени коритастим црепом, ребрасте жалузине на прозорима, раскошне крошње столетних стабала и шаренило цвећа које се слива са балкона, опојни мирис чемпреса, жубор бројних чесама и фонтана, и негде у даљини пригушени жамор људи који заваљени у плетене столице опуштено седе, пијуцкају освежење и помало бистре дневне догађаје. Све што човеку треба лепо је сабрано на малом простору, густо као мед или пред експлозију супернове. Свако бира кафић према личном укусу, а овде су их, вала, направили за свачији ћеиф.
Највећа гужва је, разуме се, у надалеко чувеној и највећој башти „Под Платанима“ ☺ (није грешка, Платани се овде пишу великим словом, толику важност им придају. Прича се да су стари требињски професори обарали ученике који нису знали колико је тачно платана око ове баште или их терали да трче до тамо и преброје их. За избирљиве носеве ту су модерне беле lounge гарнитуре са тендама испод којих у лаганом темпу chillout музике спретно крстаре налицкани конобари, онако по талијански. Додуше, немају њихову брзину, али нико овде не долази да би негде журио, већ да ужива у dolce vita маниру. Уствари, Требињци су, поштујући мудрост изреке: „Девојка која жури на састанак, већ је закаснила“, одавно схватили да нема смисла ни журити. Старији мештани радије бирају мале кафиће у још мањим споредним уличицама, одакле имају снајперски оштар преглед ситуације на тргу, уз благодет да не буду виђени од стране радозналих пролазника. Неки као ја, опет, локале бирају по томе да ли још увек нуде домаћу кафу.
Тачно преко пута главног трга, између дебелих градских зидина и Требишњице се шћућурио Стари град ☺ са својим неправилним, уским сокацима, старим фењерима и кућама, пјацетама и још већим избором кафића. Сад, ја не знам тачно колико има угоститељских локала у Требињу, али верујем да сваки становник има свој (више-мање), не рачунајући туристе, наравно. У Стари град се улази кроз градску капију, која уствари личи на тунел-лантерну, мени посебно драгу због малене радњице за продају сувенира, необичног имена „Арт шпајз“ ☺.
Много детаља у Старом граду плени поглед, али упечатљива је Осман-пашина џамија на главном тргу Старог града (не може се промашити), која је током последњег рата била порушена да јој се траг не види, а сада опет саграђена. Увече се на овом тргу у пространој башти кафића често одржавају концерти или забаве, а нешто даље, у подножју Каменог моста, на обали реке, је дискотека на отвореном.
Од серије „Рањени орао“ чувена је и Анђелкина капија, сада прикладно обележена таблом, а за наше туристе представља право ходочашће. Уз сам бедем, у хладу четинара смештена је, мени обашка драга посластичарница „Грк“ ☺, у којој се може наручити преко 70 различитих купова, заиста симболичне цене према квалитету.
После шећера није лоше мало и протегнути краке, па се у наставку обиласка, проласком кроз један ниски тунел, избија на трг са кућом Меџлиса исламске заједнице, живописно офарбаном у штрафтасти розе-жути дезен. Овај препознатљиви мотив са требињских разгледница, нарочито је леп, јер кроз капију овенчану ружама нуди излаз на мали плато ☺ и смарагдну воду Требишњице.
Изласком из Старог града кроз капију поред Грка, убрзо се долази до Супермаркета 99 ☺, битног за куповину свега што можете замислити, осим можда млатилице за муве или персијског летећег ћилима. Избор вина из херцеговачке регије ☺ и Далмације нарочито је богат, али су и цене раскошне. Интересантно, овде нећете наћи прави херцеговачки пршут у количини мањој од целог бута, значи 7-8 килограма. Лубенице и диње су у маркету сасвим пристојне, као и воће и поврће, што се за наше супермаркете не би могло рећи. Читајући имена млечних производа нигде нећете видети кисело млеко, јер га зову јогурт, оно што је нама јогурт кажу течни јогурт, а павлаку зову млаћеница или милерам.
За промену, интересантно је гледати сасвим друкчије робне марке и паковања робе него код нас, а посебно задовољство и осмех на лице ми измаме артикли на последњих неколико гондола накрцаних шароликом заоставштином: петролејке, крчази, боцуни, турски столњаци, комплети за шивење (са концима за гоблене), необично посуђе и кућне потрепштине давно ишчезле из наших кухиња. Предмети са ових полица лако могу да заврше као сувенири или поклони људима који би то знали да цене.
Лаганом
шетњом се долази до Саборне цркве Преображења Господњег ☺ изграђене
од мермера боје слоноваче, а винуте небу под облаке, како се чини пролазнику из
непосредне близине. Преображење је и слава града Требиња па се прославља низом
лепих догађаја у граду, од којих је свакако најважнија централна прослава у
Саборној цркви, за ову прилику нарочито лепо украшеној гранама палме и
свакојаким цвећем.
Црква и свештенство су овде сасвим друкчији од наших, јер и даље негују присност и фамилијарност, што се посебно види по пелепо уређеном дворишту са језерцетом, мостићем, клупама и игралиштем за децу. У поподневним сатима овај простор је препун породичних људи и нарочито деце која се здушно играју до самих вратница цркве и замислите – нико их не тера! Ући у цркву у лаганијој летњој одећи (и даље пристојној) није грех, за разлику од наших крутих правила. То су, наравно, правила наметнута од Цркве као институције, не од вере. Чисто сумњам да би Исус Христ имао нешто против да ме види на молитви обученог чак и као одрпанца, јер то није суштина веровања. Ваљда смо сви исти?
Право из црквеног дворишта се прелази у један од пријатнијих градских паркова ☺ у којима сам боравио. Нарочити амбијент стварају високи стари чемпреси тако опојног и ароматичног мириса, да после мало дужег боравка на некој сеновитој клупи, надомак фонтане, очи почињу да се склапају, а вода тако милозвучно жубори, жубори… После дремке глатко можете да се умијете и кренете даље, затварајући круг шетње по центру града враћањем у башту ресторана „Под Платанима“.
Овом срцу Требиња морају се додати и два дивна моста на Требишњици, без којих живот не би био замислив у граду, не само због њихове просте функције преласка реке, него због очувања квалитетног живота. Чаробни прстен у који се стапају улица Десанке Максимовић (између Платана и Старог града) - Камени мост - Обала Луке Вукаловића (вођа српског устанка у Херцеговини) - и мост Ива Андрића, је магична стаза вечерње променаде ☺ старог и младог света. Најбоља препорука је чињеница да корзо и данас изазива само уздахе, носталгију и палету узвишених осећања, баш као и пре 100 година?
Када се посвршавају сви дневни послови, обуче се вечерња роба, па се разлије овај благи народ по улицама још топлим од врелине медитеранског Сунца и пође у опуштену шетњу, поздрављајући једни друге. Треба ли поменути да су улице пола сата пре поноћи сасвим пусте, јер људи спавају? После свих ових година, а ево сам их 50 накупио, и даље се дивим духу овог предивног места и омамљујућем осећању нирване који у мени ствара. Могуће је да су то горштачки гени мог доброг оца Светозара, ама ја и даље медитирам.
Као што један град не чини само ужи центар, тако су некада најсветлији бисери скривени по скрајнутим деловима плаже. Постоји још доста живописних и корисних тачака у самом Требињу, било би штета макар их не поменути укратко.
Црква и свештенство су овде сасвим друкчији од наших, јер и даље негују присност и фамилијарност, што се посебно види по пелепо уређеном дворишту са језерцетом, мостићем, клупама и игралиштем за децу. У поподневним сатима овај простор је препун породичних људи и нарочито деце која се здушно играју до самих вратница цркве и замислите – нико их не тера! Ући у цркву у лаганијој летњој одећи (и даље пристојној) није грех, за разлику од наших крутих правила. То су, наравно, правила наметнута од Цркве као институције, не од вере. Чисто сумњам да би Исус Христ имао нешто против да ме види на молитви обученог чак и као одрпанца, јер то није суштина веровања. Ваљда смо сви исти?
Право из црквеног дворишта се прелази у један од пријатнијих градских паркова ☺ у којима сам боравио. Нарочити амбијент стварају високи стари чемпреси тако опојног и ароматичног мириса, да после мало дужег боравка на некој сеновитој клупи, надомак фонтане, очи почињу да се склапају, а вода тако милозвучно жубори, жубори… После дремке глатко можете да се умијете и кренете даље, затварајући круг шетње по центру града враћањем у башту ресторана „Под Платанима“.
Овом срцу Требиња морају се додати и два дивна моста на Требишњици, без којих живот не би био замислив у граду, не само због њихове просте функције преласка реке, него због очувања квалитетног живота. Чаробни прстен у који се стапају улица Десанке Максимовић (између Платана и Старог града) - Камени мост - Обала Луке Вукаловића (вођа српског устанка у Херцеговини) - и мост Ива Андрића, је магична стаза вечерње променаде ☺ старог и младог света. Најбоља препорука је чињеница да корзо и данас изазива само уздахе, носталгију и палету узвишених осећања, баш као и пре 100 година?
Када се посвршавају сви дневни послови, обуче се вечерња роба, па се разлије овај благи народ по улицама још топлим од врелине медитеранског Сунца и пође у опуштену шетњу, поздрављајући једни друге. Треба ли поменути да су улице пола сата пре поноћи сасвим пусте, јер људи спавају? После свих ових година, а ево сам их 50 накупио, и даље се дивим духу овог предивног места и омамљујућем осећању нирване који у мени ствара. Могуће је да су то горштачки гени мог доброг оца Светозара, ама ја и даље медитирам.
Као што један град не чини само ужи центар, тако су некада најсветлији бисери скривени по скрајнутим деловима плаже. Постоји још доста живописних и корисних тачака у самом Требињу, било би штета макар их не поменути укратко.
Леп
избор духовне литературе, школског прибора, а богами и вина из манастира
Тврдош, може се наћи у књижари у главној улици. Нешто даље истом улицом можете
се јавити фамилији из мале Поште, извршити конверзију динара у марке у банци
или купити квалитетно месо у месници Роган ☺. Што се тиче чувеног
херцеговачког пршута ☺, без кога се ни један пристојни хедониста
неће вратити кући, најбоља препорука је месница Тарана на ободу пијаце. Имају
вакумиране комаде цирка 1 кг, прилично повољне цене (бар упола јефтиније него
код нас) у зависности од тога да ли су сушени једну или две године. У Београду сечене
и паковане комаде заиста укусног пршута Стари Лијан можете купити по папреној
цени, па сад рачунајте да ли сечење пршуте треба да кошта више него сам пршут. Када
смо већ код хране, коначно да поменем моје омиљено место и клопу.
Поред аутобуске станице је смештена мала ниска уџерица пекаре Наталија ☺ испред које, на самој улици, стоји башта истог локала. Ваљда због мог систематског одбијања да седим чешући се о пролазеће аутомобиле, годинама сам игнорисао могућност да ту човек може појести ма шта пристојно. Глупи, глупи Горане! Боже, како да вратим ових 50 залудних година уназад и ресетујем живот зарад ужитка у свим овим питама и хлебовима печеним испод сача? Пите су прављене по традиционалном босанском рецепту, као савијаче у округлој тепсији, са домаћим развученим корама, наравно.
Све је прелепо, али та божанска пита од меса ☺ је заслужила да буде заштићено наслеђе под покровитељством фондације UNESCO, заједно са Дечанима, кеве ми. Прави се од телећег и јунећег млевеног меса, несебично зачињеног сољу и бибером. Оно што чини драстичну разлику од нашег бурека са месом, рецимо, је да се месо не пржи на уљу и луку, већ само благо динста, због чега без нарочите муке можете појести пола тепсије. Да ли је то добро не знам, али цена је заиста симболична, а пекара ради целу ноћ, односно док има посете. Па може ли даље? Обични посетиоци могу да користе неколико скромних сточића унутра или напољу, али уз овај кућерак је направљена коноба у традиционалном маниру, препуна носталгичних реликвија. Служи само за посебне госте и прославе. Игром случаја сам у сред ноћи имао прилике да уђем унутра и видим сачеве у пуној јари, зароњене у жар као топионице чаробњака Сарумана.
Иако појам аутобуске станице у Требињу има исту тежину као и митски једнорог, немогуће је заобићи ову тужну појаву. 80-их година је направљена нова станица и била веома прометна, све до рата. Од тада се не зна тачно ни чија је, али да зврји полупаних прозора и празна, то се види. Аутобуси стају на великом градском паркингу код Телекома, а редослед вожњи је јадно окачен на некој бандери (сваке године друга бандера). Локални превоз ваља узети мало с резервом, али је зато регионални устаљен већ годинама. Сада праве трећу аутобуску станицу, надомак овог паркинга и кажу да је отварање у августу. Исто тако су пре неколико година основали и предузеће „Аеродром Требиње“, ваљда под утиском серије „Рањени орао“. Ја и даље путујем аутобусом, па ти види.
Пар стотина метара даље је велико купалиште Брегови ☺ дугачко неколико стотина метара и широко 50-ак. Зашто се зове Брегови, а не Бријегови, никад ми неће бити јасно, мада исту дилему имам и са песмом Бијелог Дугмета где се каже: „С времена на вријеме…“ То је уствари јаз Требишњице уређен као плажа са бетонираном и травнатом обалом, тушевима, клупама, љуљашкама, спасилачким кулама, кафићем и свлачионицама.
Вода је прилично хладна јер долази из Требишњице, али зато је дубина око150 цм на целом језеру и улаз на купалиште је слободан. Поред свих удобности које нуди, купалиште свакодневно посећује не више од тридесетак људи, остали радије бирају одлазак до мора или макар олимпијског базена. Корисно је знати да воду упумпавају сваке среде и суботе (тада је најхладнија), а деца то користе за скакање у запенушану површину коју ствара велики млаз воде из топа за пуњење. Призор је заиста несвакидашњи.
Од купалишта назад до моста Ива Андрића и Супермаркета се стиже лепим и увек усамљеним шеталиштем, сасвим погодним за романтику и посматрање дивне реке. Преласком на другу страну и шетњом по обали Луке Вукаловића ☺ између два моста, бићете почашћени призором какав се ретко среће било где у свету, сигуран сам. Поглед одавде пуца на реку и панораму Старог града, а било који снимак са овог места гарантује вансеријски мотив вредан награде.
Проласком Каменог моста стиже се до Олимпијског базена увек препуног младих, ваљда због топлије воде, шта га знам, мени је то енигма. Од базена се види прелепи Перовића мост (некада Арсланагића мост, задужбина Мехмед-паше Соколовића), који се налазио неколико километара даље у сликовитом сеоцету истог имена. Прављењем бране и ширењем језера, мост би био потопљен, па су га изместили на данашњу локацију. Иако мало скрајнут, плени поглед са свих страна, нарочито одозго са Црквине.
На брду Црквина се налази Херцеговачка Грачаница ☺, мања копија далеко чувеније сестре са Косова. Прилаз Грачаници је мало запетљан почевши од градске болнице, али последњих година макар постоје путокази. Овај спирални пут до цркве где је сада гроб Јована Дучића – песника, имао сам прилике да пређем неколико пута пешке и, богами, успон у завршном делу није лак. Срећом, на врху је награда за душу и тело. Црква је прелепо осликана фрескама у старом маниру, а поглед на Требиње ☺ одавде заиста је божански, нарочито пред смирај дана.
Поред цркве на пространом платоу налазе се дивни чемпреси, звоник, летња позорница, владичански двор, чесме, фонтане и дискретни кафић. На доњем нивоу зграде двора се налази прелепа и богата продавница сувенира ☺ у коју сваки пут улазим са радошћу детета уведеног у посластичарницу. Небројене су реликвије које бих одатле понео, од верске литературе, музике, икона, бројаница, кадионица, молитвеника, скулптура, медаљона, крстова и путира, до сувенира у облику јутених врећица са лековитим биљем, сирупа, крема, напитака, вина, разгледница, украса, ароматичних ракија, магнета, сапуна, мелема, застава, фигурица, постера… који представљају Херцеговину у најлепшем светлу. Треба ли да поменем да је све ово ручно прављено, са пуно љубави и укуса. Без тамјана и смирне одавде не излазим. Из продавнице се улази у галерију освештаних икона и фресака, треба погледати.
На самом уласку у Требиње са десне стране је део града назван Скалине ☺, са старим каменим кућама где је некад претежно живео муслимански живаљ, али су се током последњег рата раселили. Тужно је видети неке од ових бисера градње, сада у рушевном стању, како прете пролазницима. Општина нема пара да их обнови, а ни права на то, јер су те куће и даље власништво избеглих муслимана. Ови се, пак, не враћају, нити желе да их поправе, ваљда чекају нека боља времена.
За све љубитеље старих времена и народне ношње, значајно је поменути и радњу „Васила“ ☺ где је група вредних жена решила да очува део традиције овог краја, шијући прелепе комаде гардеробе. Ови вечити модели предивних кошуља и хаљина од српског платна радо се носе и данас, а по наруџбини могу бити и са везеним мотивима.
Злу не требало, ваља ипак поменути и места која у нашем народу традиционално изазивају одсецање ногу, додатно знојење, негирање симптома и ирационалан страх. Полиција се налази на самој пијаци, болница мало узбрдо чим се пређе мост Ива Андрића, а ватрогасни дом надомак аутобуске станице.
Поред аутобуске станице је смештена мала ниска уџерица пекаре Наталија ☺ испред које, на самој улици, стоји башта истог локала. Ваљда због мог систематског одбијања да седим чешући се о пролазеће аутомобиле, годинама сам игнорисао могућност да ту човек може појести ма шта пристојно. Глупи, глупи Горане! Боже, како да вратим ових 50 залудних година уназад и ресетујем живот зарад ужитка у свим овим питама и хлебовима печеним испод сача? Пите су прављене по традиционалном босанском рецепту, као савијаче у округлој тепсији, са домаћим развученим корама, наравно.
Све је прелепо, али та божанска пита од меса ☺ је заслужила да буде заштићено наслеђе под покровитељством фондације UNESCO, заједно са Дечанима, кеве ми. Прави се од телећег и јунећег млевеног меса, несебично зачињеног сољу и бибером. Оно што чини драстичну разлику од нашег бурека са месом, рецимо, је да се месо не пржи на уљу и луку, већ само благо динста, због чега без нарочите муке можете појести пола тепсије. Да ли је то добро не знам, али цена је заиста симболична, а пекара ради целу ноћ, односно док има посете. Па може ли даље? Обични посетиоци могу да користе неколико скромних сточића унутра или напољу, али уз овај кућерак је направљена коноба у традиционалном маниру, препуна носталгичних реликвија. Служи само за посебне госте и прославе. Игром случаја сам у сред ноћи имао прилике да уђем унутра и видим сачеве у пуној јари, зароњене у жар као топионице чаробњака Сарумана.
Иако појам аутобуске станице у Требињу има исту тежину као и митски једнорог, немогуће је заобићи ову тужну појаву. 80-их година је направљена нова станица и била веома прометна, све до рата. Од тада се не зна тачно ни чија је, али да зврји полупаних прозора и празна, то се види. Аутобуси стају на великом градском паркингу код Телекома, а редослед вожњи је јадно окачен на некој бандери (сваке године друга бандера). Локални превоз ваља узети мало с резервом, али је зато регионални устаљен већ годинама. Сада праве трећу аутобуску станицу, надомак овог паркинга и кажу да је отварање у августу. Исто тако су пре неколико година основали и предузеће „Аеродром Требиње“, ваљда под утиском серије „Рањени орао“. Ја и даље путујем аутобусом, па ти види.
Пар стотина метара даље је велико купалиште Брегови ☺ дугачко неколико стотина метара и широко 50-ак. Зашто се зове Брегови, а не Бријегови, никад ми неће бити јасно, мада исту дилему имам и са песмом Бијелог Дугмета где се каже: „С времена на вријеме…“ То је уствари јаз Требишњице уређен као плажа са бетонираном и травнатом обалом, тушевима, клупама, љуљашкама, спасилачким кулама, кафићем и свлачионицама.
Вода је прилично хладна јер долази из Требишњице, али зато је дубина око150 цм на целом језеру и улаз на купалиште је слободан. Поред свих удобности које нуди, купалиште свакодневно посећује не више од тридесетак људи, остали радије бирају одлазак до мора или макар олимпијског базена. Корисно је знати да воду упумпавају сваке среде и суботе (тада је најхладнија), а деца то користе за скакање у запенушану површину коју ствара велики млаз воде из топа за пуњење. Призор је заиста несвакидашњи.
Од купалишта назад до моста Ива Андрића и Супермаркета се стиже лепим и увек усамљеним шеталиштем, сасвим погодним за романтику и посматрање дивне реке. Преласком на другу страну и шетњом по обали Луке Вукаловића ☺ између два моста, бићете почашћени призором какав се ретко среће било где у свету, сигуран сам. Поглед одавде пуца на реку и панораму Старог града, а било који снимак са овог места гарантује вансеријски мотив вредан награде.
Проласком Каменог моста стиже се до Олимпијског базена увек препуног младих, ваљда због топлије воде, шта га знам, мени је то енигма. Од базена се види прелепи Перовића мост (некада Арсланагића мост, задужбина Мехмед-паше Соколовића), који се налазио неколико километара даље у сликовитом сеоцету истог имена. Прављењем бране и ширењем језера, мост би био потопљен, па су га изместили на данашњу локацију. Иако мало скрајнут, плени поглед са свих страна, нарочито одозго са Црквине.
На брду Црквина се налази Херцеговачка Грачаница ☺, мања копија далеко чувеније сестре са Косова. Прилаз Грачаници је мало запетљан почевши од градске болнице, али последњих година макар постоје путокази. Овај спирални пут до цркве где је сада гроб Јована Дучића – песника, имао сам прилике да пређем неколико пута пешке и, богами, успон у завршном делу није лак. Срећом, на врху је награда за душу и тело. Црква је прелепо осликана фрескама у старом маниру, а поглед на Требиње ☺ одавде заиста је божански, нарочито пред смирај дана.
Поред цркве на пространом платоу налазе се дивни чемпреси, звоник, летња позорница, владичански двор, чесме, фонтане и дискретни кафић. На доњем нивоу зграде двора се налази прелепа и богата продавница сувенира ☺ у коју сваки пут улазим са радошћу детета уведеног у посластичарницу. Небројене су реликвије које бих одатле понео, од верске литературе, музике, икона, бројаница, кадионица, молитвеника, скулптура, медаљона, крстова и путира, до сувенира у облику јутених врећица са лековитим биљем, сирупа, крема, напитака, вина, разгледница, украса, ароматичних ракија, магнета, сапуна, мелема, застава, фигурица, постера… који представљају Херцеговину у најлепшем светлу. Треба ли да поменем да је све ово ручно прављено, са пуно љубави и укуса. Без тамјана и смирне одавде не излазим. Из продавнице се улази у галерију освештаних икона и фресака, треба погледати.
На самом уласку у Требиње са десне стране је део града назван Скалине ☺, са старим каменим кућама где је некад претежно живео муслимански живаљ, али су се током последњег рата раселили. Тужно је видети неке од ових бисера градње, сада у рушевном стању, како прете пролазницима. Општина нема пара да их обнови, а ни права на то, јер су те куће и даље власништво избеглих муслимана. Ови се, пак, не враћају, нити желе да их поправе, ваљда чекају нека боља времена.
За све љубитеље старих времена и народне ношње, значајно је поменути и радњу „Васила“ ☺ где је група вредних жена решила да очува део традиције овог краја, шијући прелепе комаде гардеробе. Ови вечити модели предивних кошуља и хаљина од српског платна радо се носе и данас, а по наруџбини могу бити и са везеним мотивима.
Злу не требало, ваља ипак поменути и места која у нашем народу традиционално изазивају одсецање ногу, додатно знојење, негирање симптома и ирационалан страх. Полиција се налази на самој пијаци, болница мало узбрдо чим се пређе мост Ива Андрића, а ватрогасни дом надомак аутобуске станице.
Људи
су овде стварно лепи, стасити, наочити, од малена до старих дана. Делују
витално, љубазно и уредно, а нарочито млади свет поклања пажњу изгледу. Упркос
томе што следе и модерне трендове, на улици се не могу видети офарбане и намонтиране
снајке, вулгарно нашминкане или обучене особе, нити опеднутост технологијом и
бубицама савременог човечанства. Девојке су нарочито упечатљиве са природним
предиспозицијама за такмичење Мис Универзума.
Верујем да би поглед на предивне требињске девојке довео до потпуног и трајног излечења свих педера овог света, него проблем су требињски момци, ништа лошијег изгледа… Хм, ваља размислити о неком систему за оздрављење целе ЛГБТ популације, али они ми нешто нису у фокусу.
Шетњу негде морам да завршим, па нека то онда буде код дивних Требињаца. Уласком на ову капију Старог града само започињете чаробне кругове откривања једног новог амбијента, слично капима кише која оставља трагове на води. После кише сабирате утиске и уживате у сећањима, чекајући поново неки летњи пљусак.
Верујем да би поглед на предивне требињске девојке довео до потпуног и трајног излечења свих педера овог света, него проблем су требињски момци, ништа лошијег изгледа… Хм, ваља размислити о неком систему за оздрављење целе ЛГБТ популације, али они ми нешто нису у фокусу.
Шетњу негде морам да завршим, па нека то онда буде код дивних Требињаца. Уласком на ову капију Старог града само започињете чаробне кругове откривања једног новог амбијента, слично капима кише која оставља трагове на води. После кише сабирате утиске и уживате у сећањима, чекајући поново неки летњи пљусак.
Коментари