Храстопис

Постови

Недавни постови

У ком грнету лежи зец

- Гокси, шта радиш, јеси у гужви? - Ево слажем неки каталог на рачунару, шта има? Уобичајени разговор другара увек има за правило да на питање одговарају другим питањем, мада је у њему садржан и одговор. - Јел можеш за десетак минута да сиђеш доле, само да нешто покупиш на брзака? - Па, могу... али што не свратиш горе до мене, ајд таман да попијемо по ракијицу? - Е, не бих да свраћам, кренуо сам на посао, па ако ти није проблем да изађеш на улицу. Може код оног контејнера, ту се нико не бије да уграби место, стижем ускоро. - Важи, таман да навучем патике и ето ме доле. Шта је сад, сунце ти калајисано, нисмо поштари у Пони експресу па да једни другима предајемо писма за доставу. Док мотам пертле (и даље као ђак првак), у глави ми механизам ради на празно, јер немам никакву смислену идеју којом бих могао да га нахраним, зато само чангрља. Иначе, Неша је сјајан и живописан тип од кога можеш очекивати широки спектар неочекиваних досетки и прича епских размера (увек забавног карактера), али...

Херцеговина 2022.

Мали сам био, негде пред полазак у основну школу, када је урађен нови магистрални пут до Требиња, а затим кренуло асфалтирање локалних џада и увођење струје по херцеговачким селима. Па опет, довољно велики да запамтим вечере под петролејком, дрмусање на доратовом хрбату по макадаму и захватање свеже воде кантом из чатрње . Како ствари стоје, путеви су дошли само да би људи брже напустили ове крајеве и оставили знојем натопљена имања да подивљају у зеленом забораву. Претпостављам да се на овај начин ливаде и окамењене горе враћају у загрљај мајке Створитељке и тако трипут одричу човека. И све у круг. Садашњи људски узурпатор није се показао нарочито паметним, мислећи да је довољно крунисати самог себе златом и палити огњем. Природа не познаје самољубље, гордост нити посед, а једина сврха постојања не може бити насилна промена света, коју човек зове напретком. Има ли среће у томе да се родитељ гости изобиљем, а своју децу осуђује на глад? Дошло је време да се егоизам ...

Дида из Бача или како сам престао да пијем кафу

Знате ли како изгледа коњ пред сам почетак трке? Сваки делић тела на њему трепери затегнут до пуцања, глава са узнемиреним очима сече горе доле одмеравајући најбољу путању, зуби бесомучно покушавају да прегризу жвалу, а копита пребирају по тлу остављајући месечасте ожиљке и откинуте бусенове траве. Пуцањ из пиштоља у даху ослобађа сву ту сапету енергију, а сирова снага одједном проваљује невидљиву баријеру, допуштајући животињи да покаже своју праву природу. Јахач наивно верује да држећи узде контролише ову силу, али тиме само себе обмањује. Није се родио човек који ће у било чему надмашити природу. Добро, можда ова слика има превише епску ширину и не одговара у потпуности мом тренутном расположењу, али овог пролећа сам заиста осетио то нестрпљење пред полазак на први излет после дуге паузе. Притом себе у овој сцени не доживљавам као јахача, већ као коња, наравно. Истине ради мора се поменути и то да могу само да сањам то затегнуто снажно тело, али жељу свакако поседујем. Према...

Херцеговина 2021.

Годинама већ обилазим стара стабла храста штедљиво распоређена по херцеговачком кршу и, чим их спазим још из далека, обрадујем се као најбољем пријатељу. Не пропустим прилику да пређем руком по њиховој грубо испуцалој кори зараслој у маховину и кажем колико сам срећан што их видим још једном. Причам им гласно, није ме срамота, јер сам сигуран да и они мене препознају на неки њихов, древни и паметан начин. То је живо биће, храни се сунцем и благом из земље, пије воду баш као ја, протеже се, расте, облачи и свлачи, повија према ветру, има децу и радо прима госте, а онима који су довољно стрпљиви и отворени, говори о свом животу. За разлику од човека који је после смрти чист трошак и туга за драге људе, дрво је корисно. Постане столица или колевка, некад оловка или рам за слику, а цели градови, мостови и пруге су никли захваљујући тим несебичним стаблима. Чак и када заврши свој тихи живот и покрије се земљом, постаје благородно. Оном ко уме да чека. Себични и охоли какви јесмо, самољуби...

Херцеговина 2020.

У целом свету током лета Сунце излази одмах после 5 сати, осим у Херцеговини. Тамо неће пре пола 8, па Бог. Није то због лењости, исто је Сунце у Сингапуру и Требињу, друго је нешто у питању. Зубате планине, мрачне и кршевите, надвисују линију хоризонта са свих страна и некако крате разапето платно неба, као да се скупило после прања. Гледајући навише, очима преостаје тек плаветнило величине чаршафа, малено игралиште по коме ће се сваког дана котрљати ужарена лопта – ако успе да се избори са каменим чељустима. Будан сам и труцкам се у седишту аутобуса. Никад поред прозора. У слатком дремежу свитања привиђа ми се ђедов дорат. Јашем га без самара , обучен у груби оклоп од штављене коже и наоружан копљем. Кроз ребрасти визир шлема наслућујем крила ветрењаче како робовски млатарају укруг, полако се одвајајући од земље и летећи ка небу. Шта је ово, нека мистична верзија Дон Кихота? Равномерно механичко клепетање елисе постаје све јасније док слику ветрењаче смењује обрис хеликоптера оба...

За Анику

Где постоји љубав, ту постоји живот — Ганди. Сазнај више

Кућни миш

Био неки миш Спасоје. Живео у Велизара кући, таман дуж домалог сокачета што се рачва од велике реке ка још већим њивама шареним од свакојаког жита, уљарица и мака. Што се ишло даље од воде, то су куће биле гушће набијене, веће и некако раскошније. Није као да је једном прцвољку као што је Спасоје било важно каква је кућа у којој обитава, али је на помен отменог краја и њему расла тарифа међу осталим мишевима. Не могу да кажем, смешио се и њему брк при сваком помену ове чувене колоније мишева, али му је срдашце ипак највише тукло кад уђе у своју скромну настамбу, сакривену иза малих жутих врата, тик изнад главне капије на Велизара кући. Неки мишеви воле да обележе своју рупу каквом забоденом стрњиком штира или издубљеном крајиком сомуна, али наш Спасоје није био од те феле. Испред њихових врата увек је било само неколико чанчића из којих су расли лимун, босиљак, нана, розетла и папричице. Спасоје као ретко који миш воли зелениш пред кућом. - Нека нам је, вала, кућа и неугледна...