Храстопис

Како ми се ближи дан поласка на пешачење са Зојом до Прњавора, тако ужурбано бирам шетње по рубу Новог Београда, не бих ли се нахватао још мало кондиције. Уствари, проблем кога се прибојавам није издржљивост, већ нешто много баналније.  Од када смо објавили да идемо у ову авантуру, Нина је стојички трпела налете својих хиљаду мрачних мисли, од којих свака заслужује бар Оскара за креативност: „Јој, ако се задрже превише, како ће Зоја да иде на солфеђо?“ или „Да ли тај шатор може да их заштити од шлепера који се сурвао са пута и пркосећи закону гравитације одлетео на врх брда где су они заноћили?“ или можда најинтересантнија „Боже, ко ће да нам носи кофере до кола ако Горану јежеви поједу руке?“. Са леденим осмехом је одговарала на родбинска питања зашто нас пушта на ову глупост, говорећи да има поверења у оца своје деце. Хммм, треба ли да се забринем због овога? Наравно, све време она ломи прсте, пући уста и брише ознојене дланове као да је на одбрани доктората или јој постављају пи...

Летњи месеци знају да буду невиђена борба између врућине и досаде, ако човек није планирао неки леп одмор. Сад, није баш да ми је досадно, стално негде штрапам, али када ми нема девојака, некако нисам баш цео. Ма, прија то по мало, али свашта ми пада на памет, кеве ми.  Као и сваког другог дечака, мене и даље привлаче ствари као што су гађање праћком, босоного ходање по трави, читање стрипова, сакривање и викање „бу“ кад неко наиђе, прављење авиона од папира, штипкање девојчица за гузу или гацање по барама после кише. Ова жеља за штипкањем се вероватно током многих бурних момачких година претворила полако у жељу да имам стални објекат моје фетиш фантазије. Није то никаква безобразна или сексуална радња, него просто сан сваког клинца да штипне и побегне уз смех. Идеја да имам децу (нарочито ћерке) била је право решење, а да то нисам ни слутио, него само потсвесно прижељкивао. Сада, хвала Богу, имам 3x2=6 гузова за штипкање, а да не помињем косу, образе, буткице, ој-ха! Него, то вам ...

Mали предах пред ово захлађење смо искористили да скокнемо до села и мало се одморимо. Девојчице су отишле пре нас као претходница, да најаве окупљање наше мале и бучне породице и већ су биле тамо недељу дана. Схватили смо да би ваљало вратити их у матичну станицу пре него што баби поломе све мушкатле и уфлекају све столњаке (чији број тежи бесконачности). А и наше су ћерке, што јест – јест. Овога пута са њима је раније отишла и моја сестра, морам признати, право друштво за њих. Разлика у годинама између Данице и клинки готово да је неприметна, јер моја сестра и даље воли све на цветиће, обожава да вришти и верује у принчеве. Као што ми момци имамо дечачку фазу Петра Пана, тако и девојке негују чувену бајку о принцу на белом коњу. На жалост, добрим девојкама се чешће заломи неки коњ него принц, али и то је боље него жабац, патуљак или, не дај боже, просјак. Уствари, ми добри момци волимо жмурке, па нас је теже нахватати у свакодневном животу, много лакше у бајкама и урбаним легендама. ...

Драги пријатељи, једно кратко јављање после дивно проведене синоћне вечери. Субота вече, Храм св.Саве. На програму је био концерт руске духовне музике, а певала су три руска хора, два мушка и један женски. Мало су га угушили са говоранцијом на почетку, јер су се изређали сви великодостојници, од министара за културу, преко руског амбасадора, до заменика партријарха и српског и руског. Па док се све преведе, богами је потрајало један школски час. Е, онда је кренуло певање. Шта рећи, то је заиста узвишена и предивна музика, још у амбијенту Храма, који му и приличи, ма прелепо. Сваки хор по тридесетак чланова, већином младих људи. Наравно, женски хор је звучао божански, Нина и Зоја су биле одушевљене. Мушки хорови, како то и приличи овој музици, на висини задатка. Мени је било жао што нису певали удружено, сва три хора, а то је око 100 певача, сигуран сам да би било моћно. Храм је био пун људи, али ипак нема гужве, него баш пријатно. Иако недовршен унутра, изгледа тако моћно да не могу пр...

Драги моји пријатељи, топлу добродошлицу на ове стране желим свима који имају жељу да завире у моје разбацане мисли или да виде неку лепу слику. До сада су ту прилику имале (углавном) моје три девојке код куће, понеко од колега и најближих пријатеља. Много бих волео да са породицом разговарам само о лепим стварима као што су љубав, цвеће или уметност, али никако не могу да их поштедим свакодневних брига, проблема и одлука које нас стрпљиво чекају иза првог угла. Звучи чудно да ме највише муче потпуно различите категорије као што су неправда, неред и небрига, иако све три почињу са "не". Oплемењен сам оног момента када смо добили децу и од тада живим свој други живот. Ја више нисам онај Горан Анђелић кога сте познавали у доба старе Југославије, пре ових ратова и духовне беде у коју смо уваљени. Па опет, иако значајно тежи у килограмима и мислима, радујем се сваком лепом дану када не повисим глас или када ме нико не погледа мрко. Тешко је, али се трудим. Свако добро у животу ва...