Храстопис

За ментално здравље сваког човека неопходно је да има своје прибежиште, неко место где се осећа сигурно и задовољно као у загрљају родитеља. Тамо се повлачи, макар у мислима, кад год осећа нелагоду, тешкоћу или напетост данашњег силовитог живота. Та неутољива глад за енергијом, снагом, брзином, парама, позицијом, славом, конфором, доминацијом, поседовањем, технологијом, интересом, варањем, отимањем, престижом… направила је од нас наркомане, много горе него што су хероински зависници. Некада се живело споро и умирало брзо, а сада је обрнуто: живимо брзо, а умиремо цео живот, мало по мало. Стављени на ову луду позорницу изнад које висе скривени лабави тегови, људи падају као муве када их сатре неки од њих. Увек је крив неко други. Крив је тај тег одозго, нисмо криви ми што смо ризиковали, таман посла. Није крив лопов што је украо, него онај што није добро закључао и те глупости. Моје сигурно место је Херцеговина, дом мојих предака и колевка презимена Анђелић које дично носимо још...

Од свих животних истина које несвесно препричавамо једни другима (а у већину и не верујемо довољно), ваљда је најизвиканија она што каже да отац не може апсолутно ништа да одбије својој ћерки. Довољно је, кажу људи, само да два-три пута трепне тугаљивим окицама и ствар је запечаћена као краљевско писмо. Није истина! Не мора она ни да трепће, ни да пита, у питању је чиста телепатија, кеве ми. Шта више, што је ћеркина молба бесмисленија, лакше је одобравам, мада сам све одобрио оног дана када сам, качећи канап за веш на тераси, сазнао да сам постао отац једне дивне девојчице. Све после тога било је само повремено копрцање, смишљено да заштити мој родитељски ауторитет. Прошло лето је требало да буде позорница за Зојино и моје авантуристичко пешачење по Херцеговини и заиста смо се спремили као да идемо на Хималаје. Обновили опрему, одрадили све кондиционе припреме, одштампали детаљне карте, означили преноћишта, планинске превоје, чесме и кафане, разрадили помоћне стратегије, ма...

Пре једно две године, ове моје Индијанке ме нешто нагазе и помрсе ми живце, а ја пут под ноге, запуцам из куће и све дувам. Било неко поподне, нисам знао шта ћу са собом осим да негде идем и шетам. Стигнем у тој јарости до Калиша, па удри штрапац по њему, онако бесно, војнички, као да ми је тврђава нешто скривила. Вентил за опуштање је већ одрадио део посла, али као да ми непланирани излазак из топлог породичног гнезда није био довољна казна, мој болесни ум почне да ферцера и дође на брилијантну идеју: сад ћу ја лепо да седнем на први бус који ми падне, да идем до последње станице, онда преседнем на неку другу линију (коју ту на окретници нађем), опет до краја и тако наставим све док ме неки случајно изабрани бус не довезе до куће. Нека траје и недељу дана, вала нећу кући док не цркнем. Касније сам ову лудост назвао „ рулет шетња “, према насумичном избору аутобуских линија.  До скоро сам био веома поносан на ову измишљотину, иако је, додуше, више никада нисам поновио. Е, али моза...

Најтежи део сваке моје шетње уопште није сама шетња од 20-ак километара, него одговор на питање: „Где да крстарим данас?“ Чувена компанија Мајкрософт је пре неколико година приметила да је људима, у ово данашње брзо информатичко доба препуно изазова, највећи проблем баш прављење избора. Зато су и лансирали крилатицу „ Where do you want to go today?“ мислећи, наравно, на обиље избора који нуде својим купцима. Проблем је у томе што ја ни по једном критеријуму не спадам у прототип потрошача каквог желе да виде велики и гладни трговци. Много боље сам се осећао као клинац док сам у робној кући (између два понуђена модела патика) бирао онај са три плаве штрафте. То је био избор достојан краљева: Пума или Адидас. Има ли шта боље од тога? Нема, брате слатки.  Све што је уследило после тога, чиста је шминка и мазање очију незаситих купаца, нестрпљивих да потроше паре које немају, на нешто што им не треба. Маркетинг је чудо. Све те на калуп штанцоване рекламе у којима се једним лаганим поте...