Храстопис

Чудо како неке ствари прирасту човеку за срце тек у другој половини живота. Учећи и откривајући новотарије уствари одржавамо тело и дух младим или им бар дајемо вештачко дисање. Челичимо их новим изазовима, укусима, пејзажима, људима, осећањима. У овом блату свакодневних глупости што нас каља, пријатно се обрадујем ретким ликовима од којих може пуно да се научи, макар то била прича о разлици у квалитету истих патика произведених у Индонезији, Вијетнаму или Кини (Индонежанске су најбоље). Богу хвала и памћење ме све слабије служи, па се слатко насмејем истом фазону по хиљаду пута. Предуслов је да ми се виц исприча са временском дистанцом од неколико дана иначе постоји опасност да га се сетим. Ретко виђам људе па ми се понекад нахвата и паучина на уста, што није лоше, јер умем да будем груб у причи. С друге стране, мало је рећи да ми бледи вештина комуникације, макар са људском врстом. Више времена проводим у разговору са биљкама, псима или врапцима. Голубови такође не зазиру од мен...

Добра припрема је већ пола обављеног посла, па ко велим није лоше на време написати коју  о спремању зимнице. Рано је, није рано… нисмо о томе мислили када су то радиле наше мајке, али сад богами, ваља то завршити крајем лета. А људи сви уморни од посла, једва чекају годишњи одмор, мало да смоче дупе у морску воду, те јури тамо-вамо, па лето часком прође. Искрен да будем и мени сад дошло мало снаге, па да је искористим за нешто лепо. У нашој кући, док сам био момак млад, некада се спремало све: пекмез и слатко од шљиве, кајсије, јагоде, трешње, дуње, вишње, па сокови домаћи разне сорте (али вишња и кајсија обавезно), туршија, кисели купус, краставчићи, цепкана паприка, цвекла, шарена салата... сто чуда и наравно – ајвар. Реших да се женим у неко доба, па смо као младо домаћинство, онако заљубљени, срећни, пуни енергије и ентузијазма и ми правили скоро све од поменутог, па и нешто више. Нића и ја се увек лепо испланирамо и договоримо, према кућном буџету и слободном времену, ...

Имаш веселих људи и намћора, туњавих, расположених, брзих, разборитих, ћутљивих, грдних, ма свега на овом свету. Сад, неко можда воли ове тутумраке и баксузе - ја опет, увек бирам весео и насмејан свет, кад год сам у прилици. Ваљда ми доста глупости и цеђења енергије са разним ликовима што све знају до ситних детаља: медицину, права и дипломатију држе у малом прсту, а за уметност и књижевност им понестало прстију. Мраче о судбоносним темама и огромним парама, са оним великим драмским паузама између две реченице и урокљивим погледом, као да хоће да ти кажу: „А, е си сватио?“ Никад не знам шта да кажем. Не знам ни да ли су завршили причу или само подвлаче битне ствари, мада, по мом искуству, у тим досадним тирадама слабо да има битних ствари. Било би интересантније да се напну и прдну у сред говора, макар бисмо се насмејали. Овако, ћути и трпи - једна од мојих омиљених крилатица, још од времена кад ме кева воштила од батина. А онда се однекуд појави и неки насмејан створ, лаганица, ништ...

Последња у низу мојих омиљених музичких посластица које сам желео да пробам на концерту, па да затворим сезону, остала је недодирљива Depeche Mode. Није да се нисам потрудио - пре неколико година, у склопу турнеје Sound of the Universe, заказали су свој први наступ у Београду. Треба ли поменути манијакалну брзину којом сам набавио (и платио) карте преко интернета, иако се овакав начин куповине код нас у Србији сматра непоузданим? Све је то лепо, брале, али где је моја карта? Ма добио сам после и улазницу у облику платне картице, био срећан ко дупе на ноши и стрпљиво иза ћошка чекао датум. Сад, дал се ова стока од Гана предозирала или је стварно фасовао неки стомачни вирус (негде у Истамбулу, па ти види), тек откажу пет концерата у низу. Београд је, наравно, био на том црном списку, а ми обожаваоци њиховог дела остадосмо посранијех гаћа. Мислим, није фер, могли су да отпевају неколико песама у болници, на увце неколицини највернијих фанова (спадам у ту категорију), али није се има...

Човек би помислио да су се скупили неки риболовци и отишли ван града на пецање. Ово је испало мало друкчије. Мој пријатељ Жељко је пасионирани пецарош и кад год му слободно време дозволи, прикупи штапове и мамце, некада и друштво, па правац Војводина равна. Знајући да и ја волим риболов, мада доста умереније, годинама се већ договарамо да заједно забацимо штапове. Некако пред крај лета јави ми се Жеки и касније у разговору коначно закуцамо термин за нашу авантуру, недеља 2. септембар. Али неће бити пецања, само обилазак знаменитих риболовачких терена, доста шетње, фото-сафари и на крају ручак у чарди. Мене су још као сасвим малог дечака врбовали за пецање мој деда Миливоје и ујак Жарко, током летњих распуста које сам проводио код нане у Крагујевцу. Узбуђење које смо мој буразер Мирко и ја осећали док нас ујак буди у три ујутру да кренемо на воз, увек се мешало са поспаношћу и неверицом. Претходни дан смо увек проводили у припремању мамаца, везивању удице, штеловању олова и пловка и...

Ако сам и помислио током летовања у Тунису да лепше од тога не може да буде, трајало је до августа, када се традиционално селим на месец дана у породичну кућу Анђелића у Херцеговини. Друштво су ми правили Светозар и Нина, први пут без клинки у последњих 20 година. Не могу да кажем, изостанак је био оправдан, с обзиром да је дошло време да девојке радије бирају своје вршњаке за прва самостална летовања. Моја жена воли да дође у Врбно на десетак дана и одмори мозак, тако да смо је после овог времена испратили, а остатак времена ћале и ја провели као самци. Не постоји ништа на овом свету што може да ми падне тешко у завичају, чије сам воде и мириса жељан целе године. Подједнако суров и благ, оштар и прелеп, чемеран и питак, јер како то лепо срочи песник: „Чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“. Природа је то смислила, а Његош само бацио на папир. Не знам да ли ми је лепша свежина јутра окићена праменовима измаглице што се повлаче у долине, треперава врелина летњег меди...