Храстопис

У целом свету током лета Сунце излази одмах после 5 сати, осим у Херцеговини. Тамо неће пре пола 8, па Бог. Није то због лењости, исто је Сунце у Сингапуру и Требињу, друго је нешто у питању. Зубате планине, мрачне и кршевите, надвисују линију хоризонта са свих страна и некако крате разапето платно неба, као да се скупило после прања. Гледајући навише, очима преостаје тек плаветнило величине чаршафа, малено игралиште по коме ће се сваког дана котрљати ужарена лопта – ако успе да се избори са каменим чељустима. Будан сам и труцкам се у седишту аутобуса. Никад поред прозора. У слатком дремежу свитања привиђа ми се ђедов дорат. Јашем га без самара , обучен у груби оклоп од штављене коже и наоружан копљем. Кроз ребрасти визир шлема наслућујем крила ветрењаче како робовски млатарају укруг, полако се одвајајући од земље и летећи ка небу. Шта је ово, нека мистична верзија Дон Кихота? Равномерно механичко клепетање елисе постаје све јасније док слику ветрењаче смењује обрис хеликоптера оба...

Где постоји љубав, ту постоји живот — Ганди. Сазнај више

Био неки миш Спасоје. Живео у Велизара кући, таман дуж домалог сокачета што се рачва од велике реке ка још већим њивама шареним од свакојаког жита, уљарица и мака. Што се ишло даље од воде, то су куће биле гушће набијене, веће и некако раскошније. Није као да је једном прцвољку као што је Спасоје било важно каква је кућа у којој обитава, али је на помен отменог краја и њему расла тарифа међу осталим мишевима. Не могу да кажем, смешио се и њему брк при сваком помену ове чувене колоније мишева, али му је срдашце ипак највише тукло кад уђе у своју скромну настамбу, сакривену иза малих жутих врата, тик изнад главне капије на Велизара кући. Неки мишеви воле да обележе своју рупу каквом забоденом стрњиком штира или издубљеном крајиком сомуна, али наш Спасоје није био од те феле. Испред њихових врата увек је било само неколико чанчића из којих су расли лимун, босиљак, нана, розетла и папричице. Спасоје као ретко који миш воли зелениш пред кућом. - Нека нам је, вала, кућа и неугледна...

Уторак, човече. Или можда среда, шта знам. Један од безличних дана када мислиш да све тапка у месту и само чекаш да прођу и утопе се у забораву недељне мочваре. Али ови дани су жилави, не дају се и стално се батргају, поштено заслужујући своје осредње место и име. И на крају некако нађу начина да их запамтиш по неком шашавом детаљу, макар отприлике. Нешто као чичак закачен за џемпер. То су они дани када се ништа под милим богом не дешава. Све док се не деси. Сто пута поновљена мантра „Данас се нећу нервирати“ тог уторка је звучала као да ће остварити свој потенцијал и уздићи ниво моје свести на неку вишу степеницу. Био сам фокусиран и стрпљив, уздржао сам се од већине псовки које бих у нормалној ситуацији испалио без размишљања, онако аутоматски. Све је било у реду до момента када се парче црног хлеба намазано пекмезом од шљива, ко зна како, једноставно стрмекнуло из моје руке и полетело ка пулту. Мислим, свестан сам да правим одличан хлеб , али да га јебеш, нема крила да лети. ...

Нисам се ја тек тако пробудио једног јутра као зека из јендека и решио да остатак живота проведем избезумљеног погледа, сумануто бежећи од ловаца оштрог ока и лаке руке. Све је почело пре десетак година, безазленим мерењем висине мојих девојака, једног мирног суботњег преподнева. Имамо посебан зид за то. - Стани лепо уза зид, исправи се. Види је, Зоја! Престани да се врцкаш, само се исправи. Мила, о, шашавог ли детета, немој да се дижеш на прсте, – кажем кобајаги се љутећи на њих, а уствари уживам када су тако вицкасте и веселе. Ред је да неко и од мене направи забаву. - Па, ти си их учио да се блесаве и да те зезају, ето ти сад – из прикрајка добацује Нина уз шеретски осмех и скрштених руку. - Па, Ники, мора неко да буде и мало ишчашен, не могу сва деца да буду у винклу, било би стварно досадно. Многе ствари сам у животу зајебао, али ћерке сам направио савршено - то је мој скромни допринос овом бедном човечанству. Пошто су ме девојке о јаду забавиле и витлале м...

Петак 26.јул 2019. Мајстор У рано јутро аутобус израња и понире у кривине личећи на великог тромог кита, жељног да се домогне јата риба које му упорно измичу пред чељустима. Што смо ближе одредишту он спорије иде - хоћемо ли икад стићи? После хладне и непроспаване ноћи на путу кроз херцеговачке планине, сваки трачак сунца делује као чашица ракије, кумулативно. Десетак километара пре мог силаска обично приђем мајстору да га подсетим. Лагано му прилазим, чучнем иза њега и у моменту када је требало да му пожелим добро јутро видим да човек спава. Глава мало спуштена, очи потпуно затворене, равномерно плитко дисање, нема дилеме. Ма, сигурно је на тренутак склопио уморне очи, тешим се не скидајући поглед с њега. Интересантно, аутобус нигде не скреће или врлуда већ савршено прати линију пута, док шоферске руке повремено коригују правац. Мајстори то зову „знам сваку кривину и затворених очију“. Али стварно, као Мишко. После 5-6 километара овакве вожње схватам да ћу кад-тад морати да ...

Још од раних студентских дана кроз наше друштво се провлачи чувена прича о буреку с трешњама. Дуго топло лето се развлачило као кишна глиста на плочнику, разбацујући нас наизменично по празним становима, мало код Богија, мало код мене, па код Денића и Жилета наравно. Гајба увек пуна веселог друштва, смеха и разоноде, само нам баци неку коску и ето нама весеља. Онда све у круг чекајући море. Скидали смо неке тапете код Денића цео дан, а ове као да су биле залепљене двокомпонентним индустријским лепком за авионе, не мош их скинути ни бренером. Лудило смешано од врућине, дима, смеха и суманутих бравура свакакве врсте, какве падају на памет само доконим гилиптерима на летњем распусту. Гуза и Дона штипале Мићкулу за дупе, а овај скакао док је висио на мердевинама, после Биљана правила за ручак поховане шницле, а Дена повадио последње остатке туршије, те нахранили стоку. Убијени од посла и врућине на крају смо предвече попадали по свему на шта је дупе могло да се спусти. Мисли се н...