Храстопис

Ово прелепо мајско пре подне без иједног облачка, биће нажалост упамћено само као дан када је ухваћен генерал Ратко Младић. Дан када су европски дупелисци издали рођеног брата за шаку сребрњака, као што је то давно урадио Јуда Искариотски. Не само да су усавршили љубљење туђег дупета, него су у сагињању тако далеко отишли да су и сами себе у сопствени шупак целивали, ваљда им се толико допала ова вештина. Није тајна да не подносим разне европске хорде које носе хвалоспевна имена Енглеза, Немаца, Холанђана, Шпанаца, Француза... али за ову несрећу звану клање рођене деце на олтару Европе, криви су ипак наши изроди. Аутохтона врста, веома отпорна на утицај наслеђа, дичну прошлост и интерес свог народа. Њихов циљ је само гледање далеко у будућност, до времена које чак ни Тарабићи нису могли докучити. Занату су их учили најбољи лопови на свету, дични Европљани за које се сви куну да су вредни, радни и поштени. Од кад, бре, то? Па зар нису они потаманили целу Северну и Јужну Америку, Аус...

Није било тако давно, али ипак да се не заборави: 24. марта 1999. године НАТО је почео бомбардовање Србије да би нас научио демократији. Шта смо научили, види се. А ко их је призивао и онда и сада, нека цркне, душманин. Ни ш та није слу ч ајно, j ебем ли им мамицу, да им не јебем.

Кад сам био клинац свашта ми је падало на памет. Као и већина вршњака нисам баш најбоље разумео како се тачно праве деца, како се возе кола (ваљда само седнеш и вртиш волан), како се зида кућа... а о плаћању рачуна сваког месеца да и не говоримо. Нисам, бре, знао ни да постоје неки рачуни! Али мали човек у свом малом мозгићу мисли да је довољно нешто пожелети, па да ти се и оствари. На жалост, у реалном животу то се дешава само у оним прослеђеним мејловима који се своде на савет: „Донт вори би хепи“, свет је леп на цветиће, ‘ ајде сви да се ухватимо за рукице и постанемо дистрибутери добрих вибрација, не беримо бригу о суморној рутини живота, љубав ће на крају победити, баш као у неком вицу са Французом, Енглезом и Србином или, не дај Боже, као у холивудском комерцијалном филму. На сву срећу, када си мали немаш појма о томе шта све вреба иза ћошка (мада смо се сви плашили баба-Роге и тако наслућивали), па и даље машташ о томе како да постанеш пилот, возач трамваја, инжењер или ча...

Скоро све информације које вам требају за почетак сопственог бизниса налазе се на сајту Агенције за привредне регистре ( www.apr.gov.rs ), уз напомену да је сајт прилично нестабилан и често при избору опција „пуца“, вероватно због великог броја посетилаца или лоше техничке реализације самог сајта. Као и свуда где добијете детаљна упутства за одређену процедуру, ваља знати да информације нису баш хронолошки поређане, тако да ће посета Агенцији (Бранкова 25 у Београду) бити неопходна више него што је заиста потребно, по принципу ФТ1П (фали ти 1 папир). Увек ме фасцинирала чињеница да сва битна упутства за употребу, без обзира да ли их обезбеђује држава или трговац, изгледа пишу људи потпуно неспособни за организацију или класификацију података, а нарочито за одређивање приоритета код сортирања истих. Из личног животног искуства схватио сам да се добар део тих „писаца“ уопште и не труди да направи практични приручник, већ само да одради посао и скине га са врата. Јасно је да нам такав при...

За малобројне пријатеље који су били упућени у Зојину и моју нову летњу авантуру по имену „Пешке до Херцеговине“, вероватно ће бити разочарење када чују да смо акцију одложили до неке боље прилике. Толико смо се припремали и радовали да нам је ово пало као шамар будали, што би рекао мој пријатељ Гоги. План је био да седнемо на аутобус и одвеземо се до Тјентишта, изађемо на Чемерном (код чесме са најхладнијом водом на свету целом) и одатле кренемо пешке до нашег села Горње Врбно. Сваког дана по 20 км, после трећег дана предах у мотелу Видиковац код Билеће, а онда још један дан до села. Не звучи нешто напорно овако говорећи, шта је 80 пишљивих километара за двоје окаљених табанаша какви смо ми? Све би то било на цветиће да није битног проблема: други и трећи дан је углавном пустош и нема места где бисмо обновили залихе хране и воде. Проблем хране смо решили тако што смо спаковали кило наполитанки (не оптерећују ранац, а дају енергију), али вода је остала нерешива енигма. Гледајући дани...

Колико год да је нама било нормално да заједно путујемо у село и тамо проведемо неколико првомајских дана, клинке су имале неки свој план који се са нашим није много додиривао. Тако смо мудро ћутали све до самог поласка, не очекујући да ће било ко довести у питање наш наум. Чим смо проговорили на ту тему, настао је општи пичвајз из кога смо сви изашли као попишани. Победника ту, наравно, никада нема. Мила је хтела да се проведе са друштвом на некој журци, па можда да дође који дан касније, Зоја неће да иде без Миле ни у лудилу, херој Нина би се жртвовала да остане са њима па да дође у суботу или можда ипак да крене са мном, а клинке би дошле сутра, и тако... оћу каким, нећу каким. Прво сам се наљутио и искористио своје деспотовско право да узмем правду у своје руке, па напокон схватио да не желим да упропастим викенд ни себи ни другима. Идем сам у село, а девојке нека се одмарају у граду. Није ми требало много времена да схватим како то више нема везе са оним дивним заједничким путовањ...

Наиђе тако дан када ми се страшно иде у шетњу, а да немам појма где бих тачно да одем. Ове шетње су ми чисто опуштање, нешто што радим спонтано и без терања, кад ми дође. Ваљда се зато и трудим да крај града одаберем само ако ми изгледа интересантно, не видим зашто бих шетао по улицама загушеним од ужурбаног света и смрдљивих аутомобила, када већ могу да изаберем нешто зеленије. Мада сам већ довољно шпартао по Београду, има ту делова које нисам закрпио, па вероватно и нећу. Није ми интересантна, рецимо, Славија. Шта ту има да се види, појма немам. .... Има она изрека старог Феријалног савеза Југославије: „Упознај своју домовину да би је више волео“, којом су нас мамили на путовање возом по нашој заједници братских народа. Богами смо користили ту могућност кад год смо могли и обишли све крајеве, а нарочито море. Е сад, ваљало би да тако детаљно обиђем и свој град, али имам неки клик у глави који неће да премости неке предрасуде. Сви, ама баш сви моји пријатељи умиру за Паризом, Римом, М...