Храстопис

Пре једно две године, ове моје Индијанке ме нешто нагазе и помрсе ми живце, а ја пут под ноге, запуцам из куће и све дувам. Било неко поподне, нисам знао шта ћу са собом осим да негде идем и шетам. Стигнем у тој јарости до Калиша, па удри штрапац по њему, онако бесно, војнички, као да ми је тврђава нешто скривила. Вентил за опуштање је већ одрадио део посла, али као да ми непланирани излазак из топлог породичног гнезда није био довољна казна, мој болесни ум почне да ферцера и дође на брилијантну идеју: сад ћу ја лепо да седнем на први бус који ми падне, да идем до последње станице, онда преседнем на неку другу линију (коју ту на окретници нађем), опет до краја и тако наставим све док ме неки случајно изабрани бус не довезе до куће. Нека траје и недељу дана, вала нећу кући док не цркнем. Касније сам ову лудост назвао „ рулет шетња “, према насумичном избору аутобуских линија.  До скоро сам био веома поносан на ову измишљотину, иако је, додуше, више никада нисам поновио. Е, али моза...

Најтежи део сваке моје шетње уопште није сама шетња од 20-ак километара, него одговор на питање: „Где да крстарим данас?“ Чувена компанија Мајкрософт је пре неколико година приметила да је људима, у ово данашње брзо информатичко доба препуно изазова, највећи проблем баш прављење избора. Зато су и лансирали крилатицу „ Where do you want to go today?“ мислећи, наравно, на обиље избора који нуде својим купцима. Проблем је у томе што ја ни по једном критеријуму не спадам у прототип потрошача каквог желе да виде велики и гладни трговци. Много боље сам се осећао као клинац док сам у робној кући (између два понуђена модела патика) бирао онај са три плаве штрафте. То је био избор достојан краљева: Пума или Адидас. Има ли шта боље од тога? Нема, брате слатки.  Све што је уследило после тога, чиста је шминка и мазање очију незаситих купаца, нестрпљивих да потроше паре које немају, на нешто што им не треба. Маркетинг је чудо. Све те на калуп штанцоване рекламе у којима се једним лаганим поте...

Ово прелепо мајско пре подне без иједног облачка, биће нажалост упамћено само као дан када је ухваћен генерал Ратко Младић. Дан када су европски дупелисци издали рођеног брата за шаку сребрњака, као што је то давно урадио Јуда Искариотски. Не само да су усавршили љубљење туђег дупета, него су у сагињању тако далеко отишли да су и сами себе у сопствени шупак целивали, ваљда им се толико допала ова вештина. Није тајна да не подносим разне европске хорде које носе хвалоспевна имена Енглеза, Немаца, Холанђана, Шпанаца, Француза... али за ову несрећу звану клање рођене деце на олтару Европе, криви су ипак наши изроди. Аутохтона врста, веома отпорна на утицај наслеђа, дичну прошлост и интерес свог народа. Њихов циљ је само гледање далеко у будућност, до времена које чак ни Тарабићи нису могли докучити. Занату су их учили најбољи лопови на свету, дични Европљани за које се сви куну да су вредни, радни и поштени. Од кад, бре, то? Па зар нису они потаманили целу Северну и Јужну Америку, Аус...

Није било тако давно, али ипак да се не заборави: 24. марта 1999. године НАТО је почео бомбардовање Србије да би нас научио демократији. Шта смо научили, види се. А ко их је призивао и онда и сада, нека цркне, душманин. Ни ш та није слу ч ајно, j ебем ли им мамицу, да им не јебем.

Кад сам био клинац свашта ми је падало на памет. Као и већина вршњака нисам баш најбоље разумео како се тачно праве деца, како се возе кола (ваљда само седнеш и вртиш волан), како се зида кућа... а о плаћању рачуна сваког месеца да и не говоримо. Нисам, бре, знао ни да постоје неки рачуни! Али мали човек у свом малом мозгићу мисли да је довољно нешто пожелети, па да ти се и оствари. На жалост, у реалном животу то се дешава само у оним прослеђеним мејловима који се своде на савет: „Донт вори би хепи“, свет је леп на цветиће, ‘ ајде сви да се ухватимо за рукице и постанемо дистрибутери добрих вибрација, не беримо бригу о суморној рутини живота, љубав ће на крају победити, баш као у неком вицу са Французом, Енглезом и Србином или, не дај Боже, као у холивудском комерцијалном филму. На сву срећу, када си мали немаш појма о томе шта све вреба иза ћошка (мада смо се сви плашили баба-Роге и тако наслућивали), па и даље машташ о томе како да постанеш пилот, возач трамваја, инжењер или ча...

Скоро све информације које вам требају за почетак сопственог бизниса налазе се на сајту Агенције за привредне регистре ( www.apr.gov.rs ), уз напомену да је сајт прилично нестабилан и често при избору опција „пуца“, вероватно због великог броја посетилаца или лоше техничке реализације самог сајта. Као и свуда где добијете детаљна упутства за одређену процедуру, ваља знати да информације нису баш хронолошки поређане, тако да ће посета Агенцији (Бранкова 25 у Београду) бити неопходна више него што је заиста потребно, по принципу ФТ1П (фали ти 1 папир). Увек ме фасцинирала чињеница да сва битна упутства за употребу, без обзира да ли их обезбеђује држава или трговац, изгледа пишу људи потпуно неспособни за организацију или класификацију података, а нарочито за одређивање приоритета код сортирања истих. Из личног животног искуства схватио сам да се добар део тих „писаца“ уопште и не труди да направи практични приручник, већ само да одради посао и скине га са врата. Јасно је да нам такав при...

За малобројне пријатеље који су били упућени у Зојину и моју нову летњу авантуру по имену „Пешке до Херцеговине“, вероватно ће бити разочарење када чују да смо акцију одложили до неке боље прилике. Толико смо се припремали и радовали да нам је ово пало као шамар будали, што би рекао мој пријатељ Гоги. План је био да седнемо на аутобус и одвеземо се до Тјентишта, изађемо на Чемерном (код чесме са најхладнијом водом на свету целом) и одатле кренемо пешке до нашег села Горње Врбно. Сваког дана по 20 км, после трећег дана предах у мотелу Видиковац код Билеће, а онда још један дан до села. Не звучи нешто напорно овако говорећи, шта је 80 пишљивих километара за двоје окаљених табанаша какви смо ми? Све би то било на цветиће да није битног проблема: други и трећи дан је углавном пустош и нема места где бисмо обновили залихе хране и воде. Проблем хране смо решили тако што смо спаковали кило наполитанки (не оптерећују ранац, а дају енергију), али вода је остала нерешива енигма. Гледајући дани...