Храстопис

„Мек Брајд, хоћеш да ми позајмиш 6 пенија, враћам ти у први уторак?“ гласило би отприлике питање неког Шкота упућено другом, у једној од бољих епизода култног серијала „Летећи циркус Монти Пајтона“. Ови шашави Британци, иако познати по бројним репликама из своје уврнуте перспективе, вероватно нису ни слутили да ће том реченицом један обичан радни дан (који чак није ни у средини) промовисати у често помињани термин за враћање позајмица међу Шкотима. Кад мало боље размислим, уторак је и у мом животу одиграо велику улогу, нарочито ако се сетим да су ми се обе ћерке родиле баш у тај дан. После оваква два краљевска поклона, није остало још много ствари које човека могу нарочито да обрадују. Било је ту доста неких траљавих покушаја да уторак потврде као најлепши дан, као рецимо редовне набавке које смо обављали увек уторком, омиљена серија, дан за поховане тиквице... Мммм, не. Куповине, путовања, рођендани, празници, излети уторком… ма лепо је то све, али некако... није ми нешто упечатљи...

Никад ми није било јасно како то да у оно златно доба Југославије, поред свег обиља и лепог живота, свако мало па је нестајала струја? Очигледно је нисмо имали довољно, јер наши производни капацитети нису успевали да покрију све братске Републике, па је зато ваљда најбоље решење било - да је сви немамо подједнако. Рестрикција је била код нас тако одомаћена, да је свако детенце овај израз могло правилно да издекламује у сред ноћи и објасни шта значи, упркос чињеници да многи академски грађани ни после 50 година проведених у Београду (а где друго?) нису изгубили своје руралне навике из говора и живота. Наш изум штедње струје био је оригиналан и упечатљив вероватно као и систем „пар-непар“ или апел „имаш кућу – врати стан“. Чак и касније, када смо ударнички зауздали снагу Дунава и упрегли га у велике кочије зване Ђердап, не би ли се спасили ове мрачне пошасти, струје опет није било довољно. Водећи политичари су налазили разна оправдања за своје промашене калкулације и неостварена обећ...

„Буђави, јел знаш шта је ово?“ пита ме Мишчевић, другар из бивше фирме и показује на екрану неку зелену лопту. Гледам, али не препознајем. Отровна киви зелена кугла, избраздане површине, као да је мозак ванземљака. Чучи у трави. Не могу чак ни да провалим да ли је уопште природна ствар у питању или нека пластика, гума, шта му га знам. „Немам појма, Буки, никада овако нешто нисам видео. Где си нашао, шта ти је бре, ово?“ Све што сам успео да сазнам о зеленој лопти, како је и дан-данас зовем, је следеће: Мишчевић је видео у земунском парку. Има их још по трави, али само испод једног дрвета, нигде више. Иако сам по том парку често шетао и фотографисао малте не свако дрво, из више углова, ја ове зелене кугле нисам видео, па сам све приписао Мишчевићевој дечачкој жељи да неког зајебе. Ништа злобно, само да је зезање и смех. Пре коју годину изађем у суботњу шетњу и пут ме нанесе на Бежанијску косу. Али не онај урбани део са зградама, него брдо изнад Тошиног бунара, начичкано шибљем, ...

Поштујући моје године, опште физичко стање, повишен крвни притисак, ниво холестерола и триглицерида у организму, добра моја докторка Јелена препоручила ми је умерену физичку активност, без великог ломљења кичме и ђипања. За ово је кажу понајбоља добра шетња или нека слична врста активности (вожња бицикла) на свежем ваздуху, који повољно утиче на богаћење кисеоником, побољшање рада срца и сагоревање масноће. У некој каснијој фази када све дође на своје место, а зависно од способности тела, могу да се укључе теретана или вежбе које захтевају више напора, за сада само аеробни програм. Физичка активност То ми је чучнуло ко шлаг на торту, с обзиром да сам прави заљубљеник у дуге шетње по природи. Сад баш, наш Београд је леп, али нема пуно места где би се човек надисао свежег ваздуха. Може да се шета по парку, укруг, па тако једно триста кругова, али је то досадно до зла Бога. И заврти се у глави. Пошто немам много избора, а сигурно је здравије боравити напољу него у знојавој веж...

Никада ми у животу није мањкало стрпљења и радије сам чекао нешто добро - данима, месецима, богами некада и годинама - него да одмах зграбим било шта. Школски пример несрпљења свакако је војник који ишчекује писмо од девојке, бар је у наше време то било актуелно. Тада је било сасвим нормално да момак иде у Армију (а не да празни ноћне посуде у геријатрији), пише некоме писмо (а не инстант СМС) и да се забавља са девојком (а не са момком, што је данас изгледа уобичајено). У војску сам се пријавио сам, три месеца раније и тражио да ме пошаљу што даље, рецимо у Кичево, то ми је некако звучало као крајња забит Југославије. Службеник у Општини ме је гледао као да сам тражио да ми одсече обе ноге, али после дужег прелиставања књиге распореда, рече да најближе томе што може да ми понуди је – Куманово. Пасује, дај. Никоме нисам пријављивао, спаковао сам се и за два дана рекао мојима да идем у војску. Адресу нисам слао никоме осим ћалету и кеви, мада су је они самоиницијативно проследили мо...

Шта ћу кад волим да једем, брате слатки. Није ни чудо, одрастао сам у фамилији где једна од десет заповести гласи: „Јебеш човека без 100 кила“. Мада, како то звучи имам утисак да, са становишта секса, боље пролазе они лагани. Уствари су нас упропастиле године ратова и немаштине, које су наши родитељи испратили као последња генерација гладних. Гозба је почела увођењем белог хлеба, меса и слаткиша на трпезу где се у време наших предака крчкао купус са понеким кромпиром, све то без меса наравно, а служила се бесквасна погача од целозрног брашна уз кришке сира, парадајза и паприке. Комад свежег или сушеног меса износио се само о празницима, ако се имало, а израз „клин чорба“ није само реч из приповетке, него стил живота. Најчешћи оброк сигурно је била „папазјанија“, као и свуда у Европи: пристави се на огњиште поцрнели котао са водом, па се у њега насецка чега има у кући – шаграрепе, лука, пасуља, тикве или зелениша. Неколико ченова белог лука, туцана паприка и гранчица першуна, па кувај...