Храстопис

Коме треба мир, зеленило, тишина, одмор, слобода, опуштање... може да сврати у Спомен парк Јајинци. Тамо пролазе сви аутобуси који иду за Авалу, а крећу са Трошарине на Бањици. Сада постоји и чесма са пијаћом водом, више вам не треба. Препоручујем. Јајинци

Већ годинама планирам да пођем на неко кратко путовање возом и поведем децу да удахну мирис мазута и да осете чари труцкања по шинама и шетње по уском ходнику вагона. Ко још путује возом у Србији? У реду су они брзи возови по Француској и Јапану, али овде код нас човеку треба 12 сати да допутује возом од Београда до Неготина, рецимо. Еј, па то је као да иде на море. А пошто сви журе и путовање доживљавају као нужни транспорт од тачке А до тачке Б (притом и не гледају кроз прозор), јасно је да су пруге зарасле у коров, а машиновође постале ретке птице, као бели зец или луди шеширџија из Алисе. Први пут када су моје клинке у трави виделе бачену сингл плочу за њих је то био велики црни ЦД; петролејку у Врбну су почеле да трљају мислећи да је реч о Аладиновој чаробној лампи; треба ли уопште трошити речи на опчињеност застарелим справама као што су писаћа машина, дрвено корито, срп или кантар у ово време када су за свега неколико година загосподарили мобилни телефони, дигитални апарати и ин...

Први леп дан после десетак кишних и тмурних, недеља поподне. Обично крећем у шетње рано, највише због врућине и зато што оставим други део дана за одмор, сређивање утисака, гледање слика и писање. Е, па овај дан је био другачији, није ми се остајало код куће то поподне, а ово сам већ раније испланирао не знајући који датум и догађај пропуштам. Током две године нашег забављања, Нина и ја смо препешачили стотине километара по Београду, уздуж и попреко. Виђали смо се сваког дана, држали за руке, причали, љубили се и ишли у дуге, дуге шетње, од којих је тек свака трећа или четврта завршавала пићем у неком ресторану, за више пара нисмо имали. Није нам ни требало, били смо заљубљени. Волели смо да крстаримо по тихим улицама Дедиња и маштамо о лепој кућици и дворишту у којој ћемо живети једног дана, а сваки детаљ у њој бисмо заједно смишљали. У некој од претходних шетњи, ходајући раковичком пругом, гледао сам Бели двор како бљешти као круна на врху Топчидера и помислио како никада тамо нисам ...

Прављење папира спада у послове који траже доста припреме, стрпљења, времена, нешто мало вештине и маште. У почетку то иде споро, нарочито док се не комплетира прибор, јер има сто ситница које вам требају. Онда иде савлађивање операција по принципу „корак по корак“, јер овде све мора да буде по реду и једно за другим. Уствари, као и за већину ствари у животу, после неколико направљених папира све ће вам бити потпуно јасно и знаћете шта треба исправити, а шта олакшати. Сви рецепти које сам налазио и скупљао из књига и са интернета прилично су штури и по правилу не садрже оне најкорисније податке који говоре о детаљима, количинама и финесама, па претпостављам да је то и даље љубоморно чувана тајна као у време старих Кинеза. Ја ћу пробати да у духу теме „папир за почетнике“ објасним постепено како сам ово учио и радио и на крају постао поносни креатор и власник природног папира. Шта је све потребно Прво следи списак ствари које су неопходне за почетак ове узбудљиве авантуре, а све што...

Некако ми се ишло у правцу Кошутњака, али не баратам најбоље са градским линијама за превоз. 74 је звучало таман као да иде на Бањицу, а ја бих сишао негде код „Руда“ и наставио узбрдо пешке према топчидерској звезди, па даље... Срећом те сам упитао неког лика до мене, каже Правни факултет. Добро, није ни то лоше, сиђем на сред Кнеза Милоша и таљигам пешке преко Сајма. Куд баш прво да наиђем на зграду Генералштаба, онако расточену још од времена бомбардовања, а била је једна од најмонументалнијих грађевина Београда. Зјапе мрачна прозорска окна као у неком филму страве, висе остаци ролетни, архиве, намештаја, арматуре и бетона као просута црева, без наде да ће их икада вратити натраг у утробу. Као за инат, готово неоштећено на прочељу стоји само грб старе Југославије са чувеним АВНОЈ-ским датумом 29•ХI•1943, познатији као Дан Републике. Ту код Бигз-а је велика колска и пешачка петља где се у више нивоа укрштају Газела и правац Булевар војводе Мишића и Кнеза Милоша. Миле људи као термити...

У шали често кеву назовем „кромпирова златица“, зато што је мученица рођена превремено током неког збега у пољима кромпира округа крагујевачког. Како је она легла први пут на ту њиву и удахнула мирис земље, багрема и босиљка, тако је и на мене пренела осећај да припадам српском роду. Иако сам рођен у удобности градске болнице у Крагујевцу, наслеђе се постарало да не заборавим фамилијарне црте са мајчине стране и вешто их преплетем са оним горштачким из Херцеговине. По нешто сам уз пут променио, нешто избегао (бар на кратко), али ипак је све ту: од кевине ведрине и љутине, нанине вештине за кување, ујакове склоности за пецање, дедине за добру капљицу, па све до Милентијеве подигнуте обрве кад ме неко наљути. На жалост, најстрожи сам према онима које највише волим, али зато и не треба да ме џарају. Село сам увек осећао као природно окружење. Све те њиве, шљивари, проштаци из ограде, казани, амбари, тремови, прасићи, венци белог лука и црвене папричице, кокошке, узварено млеко, забрани,...

Мој отац је рођен у једном питомом херцеговачком сеоцету надомак Требиња и све до одласка у рат растао је на том камену где опстају само пелин, купина, граб и понека шарка или поскок. На сву срећу природа свему нађе одговарајући пар, не би ваљало да су на тој земљи живели неки зли и опаки људи, далеко било. Тако су моји Анђелићи блага, марљива и поштена чељад, пример здраве породичне слоге, увек окренути вредном раду, деци и кући. Тако је бар било док нису почели да се жене... Упоредо са шумадијском сочном травом, обиљем и жустрином, у Херцеговини сам учио лекције како се расте у многољудној породици, како се све дели и поштују други, како човек не мора да има све што пожели да би био срећан. Сваки боравак у Врбну за мене је значио нове авантуре са братом Зораном у кршевитим брдима, лежање на сасушеној миришљавој трави, доношење воде са чатње, читање новина у хладу старих ораха и грицкање шаргарепе и парадајза под Чесмама. Дан је увек био кратак за све што смо наумили и легали смо у ...