Храстопис

У четвртак сам себе ухватио како ходам по плафону дневне собе. Било је пре подне, тишина нека, а укућани су се већ разишли за својим обавезама, остављајући ме самог у стану. Сунце је бушећи ролетне шарало наизменичне траке светла и сенке све до половине таванице, тачно ту под мојим ногама. Нисам се сећао како сам доспео горе и, упркос мојој уобичајеној знатижељи, није ме много ни интересовало, тек - био сам ту и био сам потпуно будан. Схватио сам то после две добре самошамарчине и образа који бриде. Гравитација је, осим мене, и даље чврсто прикуцавала за под сав намештај и ситне ствари распоређене дуж полица. Сада их, додуше, гледам одозго и наопако, али после неколико кругова било ми је свеједно. Није ме бринула чак ни чињеница која се логично намеће у оваквим ситуацијама: начисто сам полудео и изгубио сваки додир са реалношћу. Било је само питање дана када ћу платити данак овој бесмисленој и нервозној јурњави званој рутина савременог живота, многи пре мене су то осетили на својој...

Ово је један од дана када се чак ни продане душе не усуђују да изговоре своју омиљену мантру: „Заборавимо прошлост и окренимо се будућности”. Ако је неко стварно заборавио 21. октобар 1941, нека ово буде мали подсетник на хиљаде ђака, професора, радника и недужних цивила, стрељаних „у једном дану” на лединама Шумарица. Од њих су остале само потресне поруке, грозничаво писане у последњим минутима живота. А дан је тако лепо почео. За све важне одлуке које се односе на Србију светски моћници бирају датуме од највеће важности за нас, рачунајући ваљда да нас још више понизе. То су радили на православни Ускрс и Божић, Видовдан, 6.април... сада ево и на дан крагујевачких мученика.  Пријем непостојећег Косова у UNESCO? Мора да се шалите? Шиптари су један од ретких народа који немају апсолутно никаквог културног наслеђа, ничега по чему уопште заслужују да се зову народом - они су и даље племе. Једина оставштина из прошлости до данашњих дана јесу њихова скривена д...

Чудо како неке безвезне ствари могу човека, сасвим случајно, да прочисте и од жучи направе мед. Све наше мисли су заланчане у једну бескрајну петљу Мебијусове траке, где је горе уствари доле и обратно. Искуство се лагано слеже стварајући талог успомена, из кога ту и тамо ископамо понеки белутак. Не може човек свега да се сети, само понеких ствари из мноштва, јер овај муљ памћења неке каменчиће вечно сакрије, као да нису ни постојали. Али зато када, сасвим ненадано, талас испере и на површину избаци од времена умекшани баршунасти облутак, сетимо се сваке његове танушне вене, и удубљења, и дана када смо га у сећање ставили. Богу хвала па сам у детињству био баш добар сакупљач белутака. Памћење ме нешто не служи најбоље, али ови моји каменчићи толико блистају да понекад помислим како су то уствари бисери. Зато себе рачунам у богате људе. Ђаволска инспирација Крај у коме живим напала је једна веома прождрљива и бахата ала, летећи на крилима неутаживе глади и недостатка обзира за људ...

Ево има већ три године како не успевам да посетим Прњавор, моју шумадијску колевку и завичај у коме сам пре више од пола века започео своје путовање овим несрећним и убогим светом. Ломатам се којекуда као неко бангаво маче (боље рећи мече), сликам, пишем, уживам, шетам и све мислим, ма нека, има времена, није тица да побегне. То је нешто као родитељска кућа: кад останеш сам на свету, нигдениковић, гладан, мусав, кљаст и заборављен, једино што те заувек чека стрпљиво раширених руку у скамењени загрљај, то је кућа где си одрастао и научио све важне животне приче. Родитељско око не види прљавштину, нити је њихово срце способно да суди за окрвављене руке свог детета. Као да нас гледају кроз неке шарене наочаре, са стрпљењем за малу радозналу дечицу каква смо некад били. И увек озарени као да им је у кућу ушао Свети Јован Крститељ, а не похабани и бедни син, уморан, безвољан, сажвакан па пљунут. И то кад ми је добар дан. Нисам ни овог пролећа пуцао од акције, него ми канула нека цр...

Много је ствари које ме интересују и које волим. Неких сам се одрекао зарад година, здравља, вољених особа или чак глупости. И ето, сада чезнем за њима тихо, упорно, истрајно… Не знам само зашто? Да умрем здрав? Да се не осрамотим или да неки полусвет не помисли како сам неваспитан? Како су само била лепа и безбрижна времена док сам још смео да нехајно очијукам са дуван чварцима, опуштено уђем у банку обучен у бермуде и без гриже савести тражим своје паре или бацим осмех некој лепотици у пролазу, не плашећи се да ће ме назвати простачином. Да запевам у друштву замишљајући да сам Елвис лично, да кажем у гостима наглас како цркох гладан или најбољем пријатељу да је испао глуп за медаљу, ризикујући тако трајни раскид пријатељства. У књизи бонтона златним словима пише како човек мора да се понаша у складу са својим годинама, статусом и околином. „Ћути и трпи“, како иначе волим да кажем за већину наметнутих ствари. Укалупи масу, а све што штрчи сеци - ионако не ваља. Да је ваљал...

Шамар боли, али неправда много више и никада се не заборавља. За неправду се побринула, по устаљеном принципу колатералне штете, ова наша похабана курва од државе када је решила да беспризорно избрише са бројног стања блок 32 на Новом Београду, градећи трафо станицу највеће снаге на 20 метара од наших глава. Сличност са пуком мајора Гавриловића овде престаје, јер је Београд пре 100 година жртвованим јунацима макар пружао шансу да умру достојанствено, чинећи херојски подвиг за сва времена. „… Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања... Наш пук је жртвован за част Отаџбине и Београда. Ви немате више да се бринете за ваше животе, који више не постоје. Зато напред у славу...“ Е, мој мајоре, нама данашња држава и вољени Београд нуде само да умремо, али не овако брзо од метка (без везе), него полако, у мукама, да запамтимо да смо скапавали. Нуди нам да свет чује за нас тако што ћемо наредних 100 година по медијима апеловати за новчану помоћ намењен...

Прескачући змије и гудуре овде по Херцеговачком кршу лепом, те висећи са фото апаратом у једној руци, а држећи се за неку бедну стабљику јасена другом руком, само да бих фотографисао гротло неке јаме без дна, још прошле године ми на ум падне како би једна од ових авантура у дивљини могла да се назове и мојом последњом. Јасно је сваком разумном створу да у случају неког пада, нема тог сигнала за мобилни или живе душе која би ме чула на крају света, све и да имам озвучење групе Iron Maiden. Смешан и глуп самом себи због те дечачке смелости (а опет против тога не могу), падне ми прошле године на памет да једном напишем песму у десетерцу, али онако, праааву епску народну, са све изразима и стилским фигурама које врцају из тих дела. Песма је одмах те године у мојој свесци била крштена као „Јуначка погибија Горана Анђелића Горштака”, али сам прилику да је срочим добио тек овога лета. Сасвим ненадано, после прања судова од ручка, узмем папир и моје перо, па оплети по стиховима. Све у духу Ф...