Храстопис

Клинац сам био, негде четврти-пети разред основне, када сам уз старију сестру редовно почео да слушам радио емисије. Седимо суботом на тераси, пијуцкамо лимунаду и слушамо. Нисмо имали појма да је Марко Јанковић један бркати човечуљак уморних очију, али смо препознавали његов шушкави глас пун сатире и спрдње на разне теме које су биле на тапету. Студио Б је почео са радом 1970. године и са поносом се дичио титулом независног радија. Тада. Увек оригинални, свежи, другачији. Уствари, неговали су модеран приступ стварима, што им је обезбеђивала неколицина фантастичних водитеља. Поменути брка и легенда савремене музике Слоба Коњовић више су боравили у Лондону (не мислим на дискотеку) него код куће, учили од најбољих и довлачили у Београд тоне плоча. За нас слушаоце корист од тога је била неизмерна, знајући да је тада било потребно најмање пола године да неки хит добаци до нас. Њихове емисије су ми увек изгледале као полице натрпане књигама: ред интересантне приче, па песма, опет мало ...

- Много си, бре, заостао, мораш мало да се дигитализујеш – честа је опаска мојих пријатеља, мада углавном оних који ме не виђају често. Уствари ме нико и не виђа. Мислим на људе. Више прилике за дружење са мном имају дивље животиње по врлетима херцеговачких брда, па и то не својим избором него зато што сам им ушао у домен. Уствари, немају појма ови што ме оптужују за средњи век. Што се тиче праћења технологије, нисам баш дудук: свакодневно од јутра до мрака користим рачунар са најновијим верзијама програма, владам савременим дигиталним алатима као оловком, интуитивно се сналазим са свим техничким новотаријама, чак и без читања упутства. Ако неко мисли да може боље, изволите. Истина је да имам неку реликвију од мобилног телефона који се налази у пубертетском стању, али шта ћу кад ме служи. Уосталом, није 13 година ни тако много, јел да? То што вероватно зрачи као Чернобиљ нема ни везе, од бомбардовања ионако сијам у мраку као Пекам спринг. Смеју ми се ћерке и наговарају стално да...

Историју било ког важног догађаја чини гомила збрканих података које су људи ређали према  свом виђењу, као да слажу књиге у полицу. Једни воле азбучни ред, други дају предност боји корица или дебљини књиге, а неки опет сматрају да само груписање по тематици има смисла. Хрпу исте литературе свако од нас ће поређати друкчије, јер различито доживљавамо и вреднујемо исти садржај, гледајући из свог угла. Познато нам је да историју пише победник и то не онај на Калишу. Са новим нараштајем долази нова људска жетва, која о претходној зна само оно што су је научили. И тако се одржава догма још од времена када је наша јадна врста почела да се међусобно тамани. Један паметан момак скоро рече да нема цивилизације тамо где се људи убијају. А некада давно је постојала. Један од мојих омиљених филмова (Агора, режисер Алехандро Аменабар) управо говори о бурном преласку са многобожачког веровања на монотеистичку религију, хришћанство. Упркос благости и милосрђу које проповеда (као и свака дру...

Глуво доба ноћи, негде у мојој лепој Србији. Дрмусамо се начичкани на дотрајало оклопно возило, замишљајући да јездимо на неком вранцу као витезови. Исцрпљени од неспавања, натоварени опремом, сузних очију од ветра који фијуче између кућа неког безименог села. Једно од оних пролећа када ме тек олистало дрвеће и сладак мирис тек расцветалих пупољака неће радовати као иначе. Тешке мисли подељене између куће и задатка борају ми чело и гњече рамена као џак цемента. На моменат бљесне лице друга поред мене који покушава да упали цигарету. Следи псовка, а онда смех. То макар нисмо заборавили. Нигде живе душе на улицама. Пролазимо последње светиљке и тонемо у мрак, кријући драгоцени товар. Дочекује нас је срдачни и забринути официр, стискајући руку као да смо спаситељи. Распоређујемо се надомак писте у покушају да је одбранимо, то нам је посао. Слепи без радара и голи без подршке наше авијације, гледали смо у ту чудну грдосију учвршћену на лансеру нашег возила, као да је светиња. Скидамо ц...

Ако ћу по нечему памтити ово лето у Врбну, биће то свакако јабуке. Не сећам се када сам последњи пут овде почетком августа затекао зарудело воће, обично сазрева крајем месеца. Пријатна комбинација кише и умерених сунчаних дана окитила је гране обиљем плодова, а стабла јабуке частила за неколико година унапред. Крошње су им личиле на крцате кафиће пуне брбљивог света у време паузе за ручак, све једно преко другог. Ма, то је све зујало, крештало, кљуцало и облетало ову трпезу и, да видиш чуда, нико никог не дира. Има довољно за све. Од оних стотина осица што су слетале по мени, ниједна ме није ујела. Камо среће да смо и ми људи такви, али сва је прилика да би се нашло неколико предузимљивих да одсеку најлепше гране само за себе. Било ми је жао да гледам како пропада ово благо, па сам јабуке повремено брао, упорно сецкао на танке колутове и низао на канап да се суше, биће добре за чај у зимским данима. Пита, колач, вариво… ма све може са јабукама, пробао сам. На крају сам набрао неколи...

Поменух једном у разговору са мојим другом Жекијем како никада нисам био у Сомбору, а још од војске наовамо слушам хвалоспеве о том маленом чуду од града. У доба Југославије словио је за најзеленије место и увек сам га замишљао управо тако - са улицама и кућама потопљеним у башту зелениша. Скочи Жељко кано љута гуја и озареног лица ми саопшти да је то градић заиста вредан пажње и једног добро организованог и студиозног обиласка, можда чак и у више наврата. Иако сам имао осећај нелагоде (као да сам изнудио овај излет), пао је договор да одемо на пут чим се намести нека згодна прилика. Жекијева радионица у глави увек вредно проучава занимљива места за путовања и сходно томе производи детаљне пројекте. Као и увек, он је у позадини обавио огроман посао планирања, одабира најбољих локација, проналажења водича, удешавања и резервације термина, проучавања трасе и редоследа пута, све до избора ресторана и детаљног јеловника којим ћемо крунисати свако величанствено путешествије. Моје учешће у...

Овако је све то било за Дан Републике, ништа нећу да лажем. Знате да смо сви ми, деца 70-их, везани за овај стари празник не идеолошки, него због лепих сећања, добрих журки и провода. Некако се згодно наместило да је овај датум правио увод за новогодишње весеље, поред тога што је радним људима отварао простор за свињокољ и сушење меса. У нашој кући је већ годинама обичај да за 29. новембар окупљамо породицу, попијемо које пићенце, нешто грицнемо и сетимо се празника и лепших времена. Дође као терапија - не захтева превише, а драге људе држи на окупу. У почетку смо правили сендвиче по узору на оне рођендане кад смо били клинци, знате оно: направи се пирамида од багет сендвича са мајонезом и прашком шунком (док још није постојао холестерол) и онда се наренда качкаваљ одозго. Некада је уз ово обавезно ишла руска салата и заливала се Коктом – а то је пиће ваше и наше младости. У то време се за овај празник служило и прасенце, али сад није прилика, то чувамо за Нову годину, јер ...