Храстопис

У време док сам био школарац постојао је само један буквар, читанка или књига из историје, а њих смо обично наслеђивали од старијих сестара или браће, понекад и комшије. Довољно је било рећи за који разред ти треба књига, убрзо би се нашао неко од кога можеш то и да добијеш (не купиш, него добијеш) и никако није постојала могућност да имаш уџбеник на коме пише „Математика за 6.разред основне школе“, а да ти наставник каже да та књига не ваља, треба ти друга. У духу савремених, тобоже демократских промена, штампа се свакојако ђубре под именом школске књиге, па нека се наставници одлуче. То може да смисли само лоповска држава којој није стало до добробити становништва, већ до сурово убраног профита. Све је то под плаштом великих реформи које треба да нас доведу до бољег живота (само да успут не поцркамо). Постојали су летњи, зимски распуст и три државна празника: 1. мај (међународни празник рада), 29. новембар (дан Републике Југославије) и Нова година и то је то. Тада се није радило, нег...

Свега неколико стотина метара од моје зграде већ почињу пољане и шумарци, као у неком филму из 60-их где клинци из предграђа на бајсевима одлазе у авантуру ван свог идиличног насеља. Волим да бучни градски амбијент заменим правом природом кад год могу, па се и трудим да користим ову ретку привилегију живота на ободу града. Време мог детињства обележено је безбрижним играма и слободом кретања, докле год су допирали наши мали табани или мајчин поглед, зависно од узраста. Ретки су били случајеви да се неко повреди или заради било шта више од мрког погледа или узвика љутог власника воћњака где смо кришом брали (крали) трешње или шљиве. Нема више тога, одавно, приватна својина се сада брани пушком и жичаном оградом кроз коју тече струја високог напона. После пада оног лутајућег астероида који је неприметно дошао ко зна одакле до наше несрећне Земље још пре двадесетак година, почеле су да се ређају све чудније појаве. Људи су се потпуно изменили, ваљда свесни своје кратке и ситне улоге на по...

Пре неко вече сам први пут одгледао филм „300“, снимљен на тему чувене битке у Термопилском кланцу, где је многоструко мања грчка војска (од којих 300 храбрих Спартанаца на челу са краљем Леонидом) дочекала огромну персијску војску предвођену царем Ксерксом. Знајући унапред да је то битка из које се неће вратити, Леонида је изабрао најхрабрије ратнике који већ имају унуке, како би оставио потомство за будућност, а задржавањем непријатеља на неколико дана обезбедио повлачење недужног народа у планине. Филм је снимљен у потпуно сликовитом маниру, пратећи слепо цртеже чувеног стрипа, који је до танчина ослоњен на историјске чињенице. Морам да поменем да ме је филм потпуно опчинио својом једноставном, а невероватном визуелном лепотом, беспрекорним кадровима и одличним ликовима. Све то заједно ипак пада у сенку самог догађаја и велике патриотске идеје коју је племенити краљ спровео у дело вредно памћења и почасти за сва времена. Дозволио је да се покори само својој Отаџбини. У дугом низу ...

„Има ли краја овом падању?“ чувена је реченица коју изговара Алиса, падајући дуго кроз тунел што води у Земљу чуда. Користим је често у моментима када ми се узастопно оствари „неколико поједнако лоших опција“ како би то бескрајно шеретски објаснио један мој пријатељ програмер. Поред јачине самог израза, фасцинира ме то што непогрешиво одговара времену у коме живимо и свету у који смо гурнути, баш као Алиса у зечију рупу. Одавно смо већ изопштени из заједнице „цивилизованих“ народа, бачени у каљугу, осрамоћени, обешчашћени, силовани, бомбардовани, убијани, протерани, отимани. По сценарију класичног холивудског авантуристичког филма дата нам је могућност да видимо како је лепо живети у изобиљу, мирно ушушкан у ћебе суверене вишенационалне земље, тако мале, а тако важне. Дали су нам чак и почасно место у реду невидљивих државица које не постоје на карти одлучивања и питања за било шта. Лепо се живело или смо бар ми тако мислили. Одрекли смо се свога зарад заједничког, али други нису бил...

У почетку ми је само изгледало као да сам коначно свој метаболизам довео у ред. Осећао сам се одлично, сваког дана ми се све више враћала животна снага и покретљивост, поново сам могао да везујем пертле, а да ме не гуши сопствени стомак. Тело ми је полако губило оне ружне ваљкасте прелазе изнад кукова, а бутине су коначно престале да се непријатно трљају једна о другу док ходам. Па најзад и та трбушина: гледајући са стране изгледао сам као нека трудница, без наговештаја да је ту некада био фини струк са благо затегнутом линијом плексуса која чврсто подупире грудни кош са кога се слива мајица. Готово да сам заборавио тај осећај, све до скоро, када је као испод неког ћебета од сала почела да се помаља момачка фигура. Наравно да сам се неко време радовао што опет успевам да закопчам панталоне без увлачења ваздуха, мада су ускоро почеле да ми спадају и вуку се по поду, онако ружно набране доле, као неки шар-пеј. Нема везе, радост куповине нових одевних предмета је надвладала и овај проблем...

Рум плоча - 150 г масти, - 200 г шећера, - 400 г брашна, - 1/2 кесице прашка за пециво, - 1 кесица ванилин шећера. • Све замесити са мало млека, тако да тесто не буде ни меко, ни тврдо. Поделити на 4 једнака дела од којих ће се испећи коре. • Припремити плех величине око 20x30 цм, окренути га наопако и подмазати са горње стране. Сипати мало брашна на сто и на њему од једног дела теста оклагијом направити прву кору. Пренети је на плех (завити је у ролну – као тепих, а потом развити на подмазаној страни плеха). Ставити у рерну и пећи на 200 степени, све док не добије златно жуту боју (не сме да прегори). Пажљиво, да се не поломи, скинути кору са плеха и поновити поступак за остале 3 коре. Оставити 2 најлепше коре за колач, а друге 2 самлети за фил, па у то додати: - 150 г млевених ораха, - 200 г шећера, - 2 кашике какаа, - 1/2 бочице екстракта рума (онај коцкасти). • Све то добро замесити руком, уз додавање по мало млека, тако да се добије веома густ фил (не сме да се ра...

Бунгур Ово јело (према старом и оскудном опису од пре два века) смо направили Нина и ја први пут као млади брачни пар и готовимо га и дан-данас, на весеље свих укућана. Бунгур се некад правио као свечарско јело и причало се да што више врста меса има, то је бунгур укуснији. Спрема се исто као пасуљ, само што је главни сатојак – пшеница. Увече се потопи у воду да омекша, ујутру се скува у две воде. Месо треба да буде сечено на коцке величине ражњића и може да се стави свињско, пилеће, телеће, суво, свеже, кобасица, шта год хоћете, само не риба. Током година ми Анђелићи смо занемарили вековно искуство и некако се сконцентрисали само на димљене буткице, тако да је то једино месо које ми стављамо. Бунгур правимо са запршком, мало уља и брашна, а то додајемо тек пред крај кувања, као и зачине. Обавезно со, бибер, мало алеве паприке и до 1 главице белог лука све се толерише. Највећи лонац нам је од 9 литара, тако да са већим количинама немамо искуства. Јело је веома издашно, укусно и з...

Породице официра су имале доста комфора у животу између последња два рата, мада би се то могло рећи и за цивиле. У време Тита живело се прилично безбрижно и лепа платица је била готово загарантована скоро свима, тако да су солидно пролазили и металостругари, тесари, инжењери, фризери, учитељи, радници и нерадници. Зато људи нису ни хтели да шаљу синове у војне школе, сећање на Други рат је било сувише свеже и сурово. Оно што је војску издвајало биле су повластице као нпр. летовања или зимовања у војним одмаралиштима и лечење у војним здравственим установама. Е, то је осталима сметало. Размажени и корумпирани нерадом, сви су хтели да живе као мали Богови, зашто само Војска. Моја породица је сваке године ишла на неко лепо летовање, најчешће у Купаре, осталих повластица се нешто и не сећам. Али зато се добро сећам да ми је отац годишње био по неколико месеци на терену у прилично суровим условима које сам и ја искусио током служења Армије и бомбардовања. Свакако да је мој добри Светозар би...

Овде би требало да буде само понеки узорак онога што волим, чисто да се стекне утисак шта ме је у животу инспирисало и улепшавало ми дане. Увек сам мислио, слушајући разне људе како набрајају своје омиљене књиге, слике, песме, рецепте (а ја нисам чуо за њих) да су невиђено паметни, начитани и мистични, а у ствари све зависи од интересовања и колико пратиш све оно што није твоја струка. Можда нашу пажњу једноставно привлаче потпуно различите ствари, као што смо ишли у различите школе. Вероватно нисам имао потребе да знам шта је фибиа, шта фрагола или маат, али се никада нисам смејао другима ако нису чули за наос. Све зависи одакле човек гледа. Шта све волим   Музика: David Bowie - Heroes Pink Floyd - Shine On You Crazy Diamond Evanescence - Bring Me to Life Масимо Савић - Из једног погледа Alhoeverah - Tan Cani Brian Eno & David Byrne - Regiment Леб и сол - Жива рана Les Negresses Vertes - Face a La Mer Moby - Lift Me Up Depeche Mode - It's no Good Sunshine - Kokane Божо Вр...

Волим да цртам, па то ти је. Сећам се да сам још као предшколац испрва копирао разне ликове из Забавника и бојио их, а касније покушавао и сам да их нацртам. Наравно да је то у почетку било немушто, трапаво, расклимано, све док уз прве савете мог драгог оца Светозара нисам почео оловком да мерим ствари и полако набадам размеру и састављам целину. Претпостављам да ме је то формирало као особу склону реду, димензији, форми, постао сам инжењер још са седам година, а да тога нисам био свестан. Гледао сам старије како вешто баратају бојицама, мислећи да никада нећу успети да урадим ништа слично томе, а улични сликари на мору су ми били бескрајна инспирација и бесплатна школа. Стојећи сатима стрпљиво иза њих, упијао сам ама баш сваки мајсторски покрет оловком или детаљ при сенчењу и додавању сјаја белим крејоном. Касније сам хватао расположене чланове фамилије и покушавао да опонашам ове магове заната, све док полако нисам почео да стварам солидне цртеже модела. Копирајући безброј пута пр...