Храстопис

Историју било ког важног догађаја чини гомила збрканих података које су људи ређали према  свом виђењу, као да слажу књиге у полицу. Једни воле азбучни ред, други дају предност боји корица или дебљини књиге, а неки опет сматрају да само груписање по тематици има смисла. Хрпу исте литературе свако од нас ће поређати друкчије, јер различито доживљавамо и вреднујемо исти садржај, гледајући из свог угла. Познато нам је да историју пише победник и то не онај на Калишу. Са новим нараштајем долази нова људска жетва, која о претходној зна само оно што су је научили. И тако се одржава догма још од времена када је наша јадна врста почела да се међусобно тамани. Један паметан момак скоро рече да нема цивилизације тамо где се људи убијају. А некада давно је постојала. Један од мојих омиљених филмова (Агора, режисер Алехандро Аменабар) управо говори о бурном преласку са многобожачког веровања на монотеистичку религију, хришћанство. Упркос благости и милосрђу које проповеда (као и свака дру...

Глуво доба ноћи, негде у мојој лепој Србији. Дрмусамо се начичкани на дотрајало оклопно возило, замишљајући да јездимо на неком вранцу као витезови. Исцрпљени од неспавања, натоварени опремом, сузних очију од ветра који фијуче између кућа неког безименог села. Једно од оних пролећа када ме тек олистало дрвеће и сладак мирис тек расцветалих пупољака неће радовати као иначе. Тешке мисли подељене између куће и задатка борају ми чело и гњече рамена као џак цемента. На моменат бљесне лице друга поред мене који покушава да упали цигарету. Следи псовка, а онда смех. То макар нисмо заборавили. Нигде живе душе на улицама. Пролазимо последње светиљке и тонемо у мрак, кријући драгоцени товар. Дочекује нас је срдачни и забринути официр, стискајући руку као да смо спаситељи. Распоређујемо се надомак писте у покушају да је одбранимо, то нам је посао. Слепи без радара и голи без подршке наше авијације, гледали смо у ту чудну грдосију учвршћену на лансеру нашег возила, као да је светиња. Скидамо ц...

Ако ћу по нечему памтити ово лето у Врбну, биће то свакако јабуке. Не сећам се када сам последњи пут овде почетком августа затекао зарудело воће, обично сазрева крајем месеца. Пријатна комбинација кише и умерених сунчаних дана окитила је гране обиљем плодова, а стабла јабуке частила за неколико година унапред. Крошње су им личиле на крцате кафиће пуне брбљивог света у време паузе за ручак, све једно преко другог. Ма, то је све зујало, крештало, кљуцало и облетало ову трпезу и, да видиш чуда, нико никог не дира. Има довољно за све. Од оних стотина осица што су слетале по мени, ниједна ме није ујела. Камо среће да смо и ми људи такви, али сва је прилика да би се нашло неколико предузимљивих да одсеку најлепше гране само за себе. Било ми је жао да гледам како пропада ово благо, па сам јабуке повремено брао, упорно сецкао на танке колутове и низао на канап да се суше, биће добре за чај у зимским данима. Пита, колач, вариво… ма све може са јабукама, пробао сам. На крају сам набрао неколи...

Поменух једном у разговору са мојим другом Жекијем како никада нисам био у Сомбору, а још од војске наовамо слушам хвалоспеве о том маленом чуду од града. У доба Југославије словио је за најзеленије место и увек сам га замишљао управо тако - са улицама и кућама потопљеним у башту зелениша. Скочи Жељко кано љута гуја и озареног лица ми саопшти да је то градић заиста вредан пажње и једног добро организованог и студиозног обиласка, можда чак и у више наврата. Иако сам имао осећај нелагоде (као да сам изнудио овај излет), пао је договор да одемо на пут чим се намести нека згодна прилика. Жекијева радионица у глави увек вредно проучава занимљива места за путовања и сходно томе производи детаљне пројекте. Као и увек, он је у позадини обавио огроман посао планирања, одабира најбољих локација, проналажења водича, удешавања и резервације термина, проучавања трасе и редоследа пута, све до избора ресторана и детаљног јеловника којим ћемо крунисати свако величанствено путешествије. Моје учешће у...

Овако је све то било за Дан Републике, ништа нећу да лажем. Знате да смо сви ми, деца 70-их, везани за овај стари празник не идеолошки, него због лепих сећања, добрих журки и провода. Некако се згодно наместило да је овај датум правио увод за новогодишње весеље, поред тога што је радним људима отварао простор за свињокољ и сушење меса. У нашој кући је већ годинама обичај да за 29. новембар окупљамо породицу, попијемо које пићенце, нешто грицнемо и сетимо се празника и лепших времена. Дође као терапија - не захтева превише, а драге људе држи на окупу. У почетку смо правили сендвиче по узору на оне рођендане кад смо били клинци, знате оно: направи се пирамида од багет сендвича са мајонезом и прашком шунком (док још није постојао холестерол) и онда се наренда качкаваљ одозго. Некада је уз ово обавезно ишла руска салата и заливала се Коктом – а то је пиће ваше и наше младости. У то време се за овај празник служило и прасенце, али сад није прилика, то чувамо за Нову годину, јер ...

Слике безбрижног детињства, одрастања и сигурног окриља породице и пријатеља поплочале су сва моја сећања на 70-е године, толико густо, да се кроз њих не назиру чак ни трагови нечега ружног што желим да заборавим. Моје детињство није било идеално, нити сам ја био такво дете, али лепе успомене нису само производ носталгије. Печати великих, добрих и драгих особа виде се у сваком нашем гесту и данас, готово пола века касније. Младост је била период потпуног узлета енергије, неспутане креације и сазнања, а провести то време у 80-им годинама значило је бити права „генерација сретника” како би то лепо срочило Атомско склониште. Култура и уметност, којом се неки од нас чак и данас напајају, била је тада доступна  и подразумевана, а не само кусур политичких сплетки и тринаесто прасе. Народ к'о народ, увек гладан - заборавио да је некада и са много мање пара уживао гледајући из неудобних столица представу „Буба у уху” и слушајући „Београде добро јутро” на сиротињским транзистор...

Тешко је објаснити урођени механизам који покреће лавину емоција чим се дочепамо завичаја, у мом случају увек кад крочим у вољену Херцеговину. Чудно је то природа удесила: дивља земља, а питоми људи. Упркос оскудним условима живота и немилосрдној врелини, предели су тамо божанствени и задивљујући. Воде су бистре и хладне, мештани штедљиви на речима, али радознали, а оно мало биљака што преживи пакао лета има укус давнина и етерична лековита својства. Креатор је овде направио сажетак свега што је битно и просуо га несебично – количине јесу мале, али су појачане на максимум. Природна есенција. Првих дана увек сређујем кућу и двориште, тумарам по имању тражећи гладним очима шта је ново, колика је штета од суше, има ли још нечега што већ нисам видео претходних пола века? Увек има, на моју бескрајну радост! Све и да нема, једнако се радујем и добро познатим детаљима ове слике коју бих могао и слеп да нацртам. Метла, срп, коса и баштенске маказе су моји нераздвојни пријатељи на поче...

Захваљујући добрим мојим кумовима имао сам прилике да упознам неке дивне људе и овај руднички округ и то много боље него што се из књига може научити. Све је почело првим данима нашег студирања, сада већ давних и култних 80-их, када је, чини ми се, све било у узлету и весељу. А можда смо, ипак, ми једноставно били млади. Преплело се у тадашњој престоници језгро данашњег кумовања на релацији Београд-Горњи Милановац, које се више никад није распетљало, Богу хвала. Док је изгарала младалачка енергија имали смо много заједничких подухвата вредних хвале и радо препричаваних и данас у овим суморним данима. Радосна су била дружења чак и када се једва крпило пара за пљескавицу или паклу цигарета. Прво су моји кумови лагано освојили Београд, а онда је наша добро организована групација навалила и преплавила плодне шумадијске падине подно Рудника. Почела су да падају прва фамилијарна дружења, весеља, упознавања друштва, ноћења, а затим уследила путовања, поверавања (била је и по нека су...

Негде прошле године сам упознао Николу, бистрог, срдачног и живахног момка, упркос чињеници да у жучи има три камена величине ораха. Савете лекара да мора хитно на операцију игнорише, правдајући се да нема времена - ваља хранити породицу. Бол трпи мушки и стиснутих зуба, напорно радећи грађевинске послове и гутајући таблете против болова. Због тегоба које осећа после сваког оброка изгубио је 19 килограма, што за један организам, макар и млад, представља границу издрживости. Вероватно би пристао и на пакт с ђаволом, само да не мора под нож. Ваљда му је зато ујакова реч о лековитој води дошла као проповед. Пролетос се вратио с посла један дан, спаковао фамилију у кола и – право на пут. Сналажљивом Шумадинцу није требало превише упутстава како стићи до тамо, више га је водила жеља за излечењем, него мапа. Наточи он балоне водом, врати се кући и поче свакодневно да пије по 3 литра, иако је препорука 2. Ко вели: „Од вишка глава не боли‟. - Кунем ти се, овога ми крста, после дваес’ ...