Храстопис

Наиђе тако дан када ми се страшно иде у шетњу, а да немам појма где бих тачно да одем. Ове шетње су ми чисто опуштање, нешто што радим спонтано и без терања, кад ми дође. Ваљда се зато и трудим да крај града одаберем само ако ми изгледа интересантно, не видим зашто бих шетао по улицама загушеним од ужурбаног света и смрдљивих аутомобила, када већ могу да изаберем нешто зеленије. Мада сам већ довољно шпартао по Београду, има ту делова које нисам закрпио, па вероватно и нећу. Није ми интересантна, рецимо, Славија. Шта ту има да се види, појма немам. .... Има она изрека старог Феријалног савеза Југославије: „Упознај своју домовину да би је више волео“, којом су нас мамили на путовање возом по нашој заједници братских народа. Богами смо користили ту могућност кад год смо могли и обишли све крајеве, а нарочито море. Е сад, ваљало би да тако детаљно обиђем и свој град, али имам неки клик у глави који неће да премости неке предрасуде. Сви, ама баш сви моји пријатељи умиру за Паризом, Римом, М...

Годинама уназад не памтим зиму која је донела оволико снега, некако ме подсетила на време када смо били клинци. Колико год то отрцано и заморно звучало, стално се позивамо на нека стара времена када је све било лепше и боље него данас. Наравно, то само нама изгледа тако, данашњој деци уграђују неки други чип, па свет око себе гледају у заносу наступајуће технологије за широке масе. Када бисмо на виртуелну вагу која мери „тежину“ догађаја ставили само СМС поруке, не постоји никакав скуп ствари из старих времена који би на другом тасу могао да превагне у своју корист. Притом нисам ни поменуо фејсбук, ноћне изласке, музичке плејере, опседнутост изгледом и облачењем, тржне центре и неутаживу глад за материјалним стварима. Дошло је време да се Андрићева дугачка наративна реченица замени изразом „смарање“ и тиме је све речено. Већина нас старијих то не може да схвати, али исто важи и за нове генерације, ни они не разумеју нас. Кад мало боље размислим, исто је било у моје време када сам знао ...

Петак је дан када могу да преживим све, од напада главобоље, преко цепања дрва па све до вожења кола на поправку (што је за мене потпуни слом нерава). Неколико пута су ми се заломиле баш ружне ствари на тај дан, али казне сам поднео мушки, са осмехом број пет на лицу. Буде ми некако лакше када знам да следи викенд, па макар и напакован обавезама око одласка на пијацу (то баш волим), спремања неког славља, враћања гајбица и тегли мојој кеви, приватног посла или замене сијалица по кући. Други Божић (како то рече ђакон Ненад пре неки дан када смо се договарали око свећења водице за Славу) ми је почео баш на цветиће. Нема много дана када човек у петој деценији живота устане, а да га ништа не боли. Канцеларија ми је била закључана па сам чекао у ходнику више од сат времена док се сплетом случајних околности није видело да нико осим мене неће ни доћи. Чудно је то, једини сам који на посао долази на време, али кључ од Маркетинга нисам заслужио. Нема везе, лепа прилика да се видим са старим др...

Радозналост мојих ћерки и поплава свакаквих питања као што су: „Зашто човек не може да лети?“, „Значи Тито је навијао за Партизан?“, „Хоће и нас да удари нека комета?“ или „Што ја немам плаве очи?“, родила је идеју да једно вече седнемо и маштамо. Уствари смо хтели да замислимо како ће изгледати живот у будућности, да то све бацимо на папир, савијемо у ролну, запакујемо у неку металну кутију или теглу и запечатимо. Када дође тај дан о коме смо причали, Боже здравља што кажу наши стари, отворићемо кутију и прочитаћемо све што лупетали или озбиљно мислили о животу у будућности. Е, то је временска капсула, запис за времена која долазе. Одредили смо годину 2050. онако одока, звучала нам је округло, довољно далеко, а опет и довољно близу да ми старији укућани (Нина и ја) можемо то да добацимо (86 година) и још једном седнемо са нашим ћеркама и смејемо се као некад. Мила ће тада имати 56 година, Зоја три мање, а њихова деца ће већ студирати, радити или чак имати своје потомке. Звучи као са...

Сваки пут када одем код мојих родитеља и дрзнем се да помислим како сам коначно одрасла, самостална, зрела и озбиљна особа, стрефи ме исто питање: "Гојо сине, јеси гладан? Хоћеш мајка да ти направи часком..." па сад овде следи река варијанти које моја напаћена близаначка душа доживљава као нерешиву енигму. Мој покушај одговора "Нећу кево ништа..." остао је затрпан јајима на око са сланиницом, шненоклама, похованим шницлама, кохом, лимун-питом, јагњећом плећком, кромпирићима, соком од вишања, ратлуком, мусаком, печеном паприком са сиром, слатком од шљива, мафишима, лењом питом, сармицама од виновог листа, чорбом од коприве, волујским срцем, крушкама, смоквама, сиром, орасима, телећом чорбицом, пуњеним паприкама, пире кромпиром, раштаном и сушеним месом разних животиња. Кевина јела је лако препознати, одликује их особина коју су у старим куварима крстили речима као што су "издашно" или "свечарско" јело. Никад нисам начисто да ли је то у мом тањиру ...

Не постоји место на Земљи где бих се боље одморио од свих тешких мисли, напора и брига. Не треба ми много: неки камен да седнем, попијем гутљај свеже воде са чатрње, гледам у кршевита брда посута јасеном и грабом, уживам у мирису ароматичног биља свуда око мене и слушам зрикавце и звона са оваца и крава. Већина данашњег света више поштује фотељу, нешто газирано, бљештаве излоге, издувне гасове и галаму ноћних клубова. Не могу то више да разумем, ваљда ми се угасила та сијалица у глави, шта знам. Ја сам, пак, имао ретку част у животу да од малена сам берем дрењине, купине и смокве, једем их неопране и никад се не разболим; пентрам се по дрвећу и стењу, па понекад можда раскрварим колено, али без одласка код лекара; идем у дуге шетње са оцем и учим да распознајем лековите и зачинске траве; ходам кроз миришљаву ливаду препуну пчела, скакаваца, паукова и бубица (па и змија, богами), а да ме ништа не повреди осим понеког трна секавице или глога; ходам бос по цео дан, а ноге не испрљам, иг...

Прва сећања ме увек носе у најраније детињство када сам имала свега неколико година. Родитеље никада нисам упознала, нити је било ко хтео да ми објасни шта се са њима десило - јесу ли живи, да ли су ме оставили поред каквог сеоског зида на хладном камену или им је пресудило сечиво неког бахатог властелина. Нисам то знала све до сада. Нисам ни знала каква ме сурова истина чека одмах иза првих младалачких дана испуњених набујалом животном снагом. Мој род је навикао на грубости које нам носе дани, растући на кршевитим брдима уз тек нешто мало воде и хране. Нисам упознала нежне речи, пољупце и загрљај, за мене није било милости под плавим сводом, само шибање хладног северца, пржење Сунца и тучење кише. Па опет, живот без овога би био потпуно празан, пуст и досадан. Сваки бич ветра је сурово болео, али је доносио ароматичне мирисе вреса, пелина и смиља, који крепе тело и лече ране по намученом телу. Врелина сунчевих зрака нас је пекла и остављала ружне флеке, али нас је и хранила слатким не...

Београд ноћу

Шетња Чубура

Универзијада

Коме треба мир, зеленило, тишина, одмор, слобода, опуштање... може да сврати у Спомен парк Јајинци. Тамо пролазе сви аутобуси који иду за Авалу, а крећу са Трошарине на Бањици. Сада постоји и чесма са пијаћом водом, више вам не треба. Препоручујем. Јајинци

Већ годинама планирам да пођем на неко кратко путовање возом и поведем децу да удахну мирис мазута и да осете чари труцкања по шинама и шетње по уском ходнику вагона. Ко још путује возом у Србији? У реду су они брзи возови по Француској и Јапану, али овде код нас човеку треба 12 сати да допутује возом од Београда до Неготина, рецимо. Еј, па то је као да иде на море. А пошто сви журе и путовање доживљавају као нужни транспорт од тачке А до тачке Б (притом и не гледају кроз прозор), јасно је да су пруге зарасле у коров, а машиновође постале ретке птице, као бели зец или луди шеширџија из Алисе. Први пут када су моје клинке у трави виделе бачену сингл плочу за њих је то био велики црни ЦД; петролејку у Врбну су почеле да трљају мислећи да је реч о Аладиновој чаробној лампи; треба ли уопште трошити речи на опчињеност застарелим справама као што су писаћа машина, дрвено корито, срп или кантар у ово време када су за свега неколико година загосподарили мобилни телефони, дигитални апарати и ин...

Први леп дан после десетак кишних и тмурних, недеља поподне. Обично крећем у шетње рано, највише због врућине и зато што оставим други део дана за одмор, сређивање утисака, гледање слика и писање. Е, па овај дан је био другачији, није ми се остајало код куће то поподне, а ово сам већ раније испланирао не знајући који датум и догађај пропуштам. Током две године нашег забављања, Нина и ја смо препешачили стотине километара по Београду, уздуж и попреко. Виђали смо се сваког дана, држали за руке, причали, љубили се и ишли у дуге, дуге шетње, од којих је тек свака трећа или четврта завршавала пићем у неком ресторану, за више пара нисмо имали. Није нам ни требало, били смо заљубљени. Волели смо да крстаримо по тихим улицама Дедиња и маштамо о лепој кућици и дворишту у којој ћемо живети једног дана, а сваки детаљ у њој бисмо заједно смишљали. У некој од претходних шетњи, ходајући раковичком пругом, гледао сам Бели двор како бљешти као круна на врху Топчидера и помислио како никада тамо нисам ...